S vremena na vreme, vraćam se pasusima koje sam nekad podvukla u knjigama koje volim. 

Te rečenice, iako tuđe, govore o meni, ili govore meni, čim sam ih podvukla i čim im se vraćam. Kad otvorim knjigu, podvučeni redovi su isti, ali ja sam neko drugi ili makar neka druga verzije sebe. Kao kad gledaš svoju sliku kad si bio mali ili mlađi, kad piljiš u tu osobu koja ima tvoje noge i ruke i oči i nos ali koja evidentno nije ti. Osoba čije ruke su zamenile ruke koje sada drže fotografiju, i dok gledaš, prisećaš se šta joj se to vrzmalo po glavi. Šta me je mučilo, o čemu sam maštala, s kim sam se svađala. Podvučeni redovi su fotografije sastavljene od tuđih reči. Čitam i pitam se, koja ja je to podvukla i zašto su joj te reči bile toliko važne. 

Kad sam bila mala, pa i dan-danas, većinu knjiga nasledila sam od mame, kao kad naslediš garderobu koju je neko prerastao, samo što se knjige zapravo nikad ne prerastaju. To je ona odeća koju možeš da nosiš i kad si mršav, debeo, mali, ushićen, visok ili depresivan. Elem, te knjige su izgledale kao relikvije, sve što joj je bilo dragoceno bilo je nežno podvučeno a uz to je često sa strane stajao i skoro nečujan komentar. Sitan u nečitkom kurzivu, kao neka šifra za najupornije.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA 2. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS