Čuveni japanski pisac Haruki Murakami će izdati 13. aprila novi roman, prvi posle šest godina, objavila je danas njegova izdavačka kuća ne navodeći naslov ni temu romana. To je obradovalo veliki broj Murakamijevih fanova, za koje se smatra da pripadaju najrazličitijim slojevima i društvenim grupama.
U čemu je njegova „tajna“?
„Kao što je za pisanje romana potrebno pročitati veliki broj knjiga, tako je i za kreiranje likova i pisanje o njima potrebno upoznati mnogo ljudi. Zato je bitno posmatrati sve ljude oko sebe, i one koji nam se sviđaju i one druge“, napisao je Murakami prošle godine za The Atlantic, analizirajući kako on zapravo kreira svoje književne likove.
„Njihov način govora i ponašanja, njihove upečatljive karakteristike, sve je to neophodno kako bi u romanu imali razne likove koji će kroz svoje različitosti izneti roman na pravi način. Pogotovo kada je u pitanju osoba koja nam ne prija, suština je da se zapitamo šta je ono što nam se kod nje ne sviđa i zašto nam ne prija, to su pitanja kojima se stvaraju likovi.“
Murakami smatra da kroz pisanje romana ima mogućnost da postane bilo koja osoba.
„U početku sam pisao u pvom licu, koristeći zamenicu boku, koja se u Japanu koristi kao lična zamenica u jednini za muškarce. Tako sam nastavio da pišem narednih dvadeset godina, sa izuzetkom pisanja kratkih priča. Naravno to se u mojim romanima nije odnosilo direktno na mene, na Murakamija, ali vremo, je linija između mene, u realnom svetu, i mene u romanu počela da bledi. I za mene lično, ali i za čitaoce“.
Čuveni pisac je otkrio da mu je trebalo mnogo vremena da pređe iz naratora u prvom licu, u naratora u trećem.
„Moji um i telo su navikli na takav način pisanja. To nije bio jednostavan proces, jer sam ja tip osobe kojoj je potrebno vreme da promeni način na koji radi stvari. Dugo nisam mogao da dam puna imena svojim likovima, pa su imali nadimke kao “the Rat” ili “J”. Nisam se osećao prijatno, osećao sam se nekako osramoćeno, kada sam počeo da im dajem imena“, napisao je Murakami.
U književnosti, tvrdi on, nema starosne granice, kao što je ima u drugim oblastima. Pisac i u šezdesetim godinama može da napreduje, sportista ne može.
Kako se njegovi romani često bave borbom mladih i nostalgijom za mladošću često dobija pitanja zašto ne piše o likovima koji su njegovih godina. Misli da to nije obavezno za pisce jer je to za njega, kako kaže, „suština pisanja“, to što možemo da budemo ko god želimo.
„Zašto bih se onda odrekao tako divne sposobnosti“, pita se Murakami.
„Kada sam pisao Kafka na obali mora , imao sam malo više od pedeset godina, a moji likovi su bili petnaestogodišnji dečak (Kafka) i čovek u šezdesetim (Nakata). Nakata je bio moj alter ego i projekcija mene, a u Kafkin lik sam pokušao da unesem i proživim emocije koje sam osećao sa svojih 15 godina. Kroz njihovu paralelu ovaj roman dobio je potrebni zdravi balans, barem sam ja to tako osetio dok sam pisao. Na sreću i sada se tako osećam“.
Iako nema informacija o tome o čemu će biti reči u novom romanu i kako će izgledati njegovi glavni i sporedni – kod Murakamija često i važniji – likovi, jasno je da čuveni pisac neće odustati od svog procesa stvaranja likova.
„Stavljam sebe u cipele koje dobijem i nastojim da se ja prilagodim njima. I to je sve. To nije nešto što je moguće u realnosti, ali ako se godinama bavite pisanjem, uvidećete da je moguće uspeti u tom, zamišljenom poduhvatu. Možda time što obuvam mnoštvo cipela koje nisu moje, otkrivam sebe u potpunosti“.
Najznačajnija njegova dela su Norveška šuma (1987), Hronika ptice navijalice (1994–95), Kafka na obali mora (2002) i 1Q84 (2009–10).
Tagovi
