Lična korist se u obliku profita svakog meseca sliva na račun poslodavca, ali će se tu, za onoga ko zna da čita, naći i sva šteta koju je taj biznis naneo društvu i okolini u kojoj posluje. Biznis ne može stajati sam za sebe, prepušten odlukama pojedinaca koji uspeh mere bilansima stanja i plaketama iza svojih fotelja. Kompanije, iako to nisu spremne da priznaju, svakodnevno posredno i neposredno utiču na živote ljudi, kao i na životnu sredinu.
Popularnost proizvoda nekada je govorila o uspehu firme, ali danas je za tako nešto potrebno poslovanje prema ESG standardima. Na zapadnom tržištu pitanja društvene odgovornosti, održivosti, smanjenja emisija CO2 i energetski efikasnih rešenja, ključna su za razvoj i opstanak biznisa. Kod nas, neki misle da su resursi neiscrpni, da je zagađenje samo manja magla – jer bitno da je „kesa puna“. I tako iz godine u godinu, dok istraživanja i analize sa potencijalnim rešenjima skupljaju prašinu u zaključanim fiokama. Ipak, zagađenje je kao „slon u sobi“, ne može ostati neprimetno. Kažu da je najteže priznati grešku, pa onda možda ne čudi što su neki ljudi spremniji da poveruju u teorije zavere nego u to da smo sami krivi što zimi više nema snega. Moderna tehnologija nije donela vremensku mašinu uz koju ide opcija „reset“, pa žanjemo ono što smo posejali.
Rešenje za ovaj problem nije u posebnom matematičkom kodu, već u promeni svesti. A da li smo spremni da se menjamo samo onda kada nas „udare po džepu“?
U tehnološkom i društvenom smislu industrijska revolucija bila je velika stvar, ali je isto tako u proizvodne procese unela zapanjujuću količinu štetnih materija koje se emituju u vazduh i tako direktno utiču na zdravlje ljudi, ali i na okolinu. Koliko fabrika u Srbiji danas ima sisteme koji skupljaju štetne materije, a koliko njih to izbacuje u reke, jezera i potoke? Ako je Lim jedna od najčistijih reka u Evropi, zašto smo je pretvorili u deponiju? Je li opravdano koristiti jednokratnu plastiku samo zato što je tako lakše? Jesmo li lenji ili nepažljivi? Jesmo li tvrdoglavi ili je kriva „zona komfora“? Da li je većina kompanija voljna da se menja samo zbog standarda ili ima onih koje razmišljaju o socijalnom i ekološkom aspektu?
U ProCredit banci smo na vreme shvatili da tradicionalan način rada nije ono što opstaje u modernom svetu. Teško je pričati o kompaniji u kojoj radite, a da ne skliznete u klopku hvalisanja. Ipak, ponosno mogu da tvrdim da je ProCredit svojim postupcima utabala put svima koji žele da pređu na „zelenu“ granu. Odlučili smo se za način poslovanja prema kome ne kreditiramo kompanije koje se bave ekološki rizičnim aktivnostima. S druge strane, u svojoj kući, učinili smo sve da naš lični negativni uticaj na životnu sredinu bude što manji, što prikazujemo kroz godišnji Impact report Grupe. Verujem da je to odluka koja može pokrenuti promene, jer finansijske institucije svojim delovanjem usmeravaju tokove kapitala. A tome teži ProCredit.
Privrednici strahuju da investiraju u energetski efikasna rešenja, ne shvatajući da će time sebi osigurati manje troškove, konkurentnost i održivost u budućnosti. Mesečna cena struje može postati mesečna rata kredita za solarnu energanu i sigurna ušteda, što u budućnosti može rezultirati oslobađanjem od poreza na CO2. Evropska unija nije spremna da pregovara, zato su određeni zakoni i standardi već odavno u pripremi. Cilj je smanjiti globalno zagađenje, koje se smatra međunarodnim problemom sa više aspekata – zdravstvenog, društvenog, zakonodavnog, ali i ekonomskog. Već u skorijoj budućnosti mnoge kompanije mogu doživeti bolan sudar sa realnošću, jer se nisu prilagodile novim standardima poslovanja.
Linearna ekonomija je prošlost, dok je cirkularna, prema kojoj iskorišćene proizvode recikliramo, pravac u kom treba da idemo. Energetska nezavisnost i održivost su ključne za budućnost. Vremena je sve manje, a pitanje je samo jedno „Možemo li i želimo li biti bolji?“ – zbog sebe, zbog okoline, zbog generacija koje dolaze.
Tagovi
