Podela na „prvu“ i „drugu“ Srbiju iz devedesetih može se tumačiti i kao generalna podela na politiku za i protiv Miloševića. Vredi li šta to danas? Možda bi preciznija podela bila ona na većinsku etnonacionalističku Srbiju (prvu) i na manjinsku Srbiju koja se ne miri za zločinom (kako je ovu drugu okarakterisao Radomir Konstantinović).
Iako glavnina srpske opozicije iz devedesetih nije bila baš za politiku zločina, imala je jake primese etnonacionalizma, istina je i da su DSS ili DS, odnosno Koštunica i Đinđić imali razvijene odnose sa SDS Radovana Karadžića i različite faze odnosa sa Miloševićevim režimom. Vuk Drašković je u protofazi devedesetih imao jaku nacionalističku komponentu, ali je nedugo zatim nosio crni flor za žrtve rata. Naglašavajući pijetet prema onim nesrpskim.
Kad se broj „izdajnika“ približi broju „patriota“, to je potencijalna situacija za ozbiljne građanske sukobe
Klasično „drugosrbijanstvo“ – antiratno, demokratsko i građansko – bilo je izrazito manjinsko i u srpskom društvu devedesetih i u antimiloševićevskoj opoziciji. Kao i sad. Dok je metafora „drugosrbijanstva“ u međuvremenu propagandno i kolokvijalno neproporcionalno narasla. Uticaja ima, ali svakako precenjenog. Tek je sad to ironično kad se pojavilo uticajnije desno „drugosrpstvo“.
Sećam se kad su demonstranti skandirali na protestima protiv izborne krađe u Beogradu 1996/97. „Bando crvena!“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 23. MARTA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
