Postoji stereotip u srpskoj liberalnoj javnosti da je pojava Slobodana Miloševića potraga za „novim Aleksandrom Rankovićem“. Možda i jeste bila, ali Rankovića niko za to nije pitao. Možda je ogrešenje oko njega veliko. Da li bi zaista Ranković podržao Slobodana Miloševića, „AB revoluciju“ koja kao i uglavnom sve revolucije – francuska buržoaska, ruska boljševička, iranska islamska, ili ove obojene – teži ka izvozu, ili bi možda Ranković bio čest posetilac Centra za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević? Poput Mirka Tepavca ili Ivana Stambolića.
Kad je prošlog leta književnik Bora Ćosić objavio lamentaški tvit da je Druga Srbija umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević, to je aktuelizovalo staru priču o Drugoj Srbiji i njenim značenjima, mada ruku na srce u leto ta tema je poslužila novinarima i kao dobrodošla za popunjavanje medijskog prostora, pa i za izvesni senzacionalizam tako potreban za privlačenje čitalaca u vrelim danima. I klikove u letnjoj šemi. Ostali su oni umorni, bezvoljni, depresivni, napisao je tada Bora Ćosić. Ali stalna opsesija „drugom Srbijom“ onih koji su valjda „prva“ (ili se za to mesto bore u spirali unakrsnih optužbi za izdaju), demantuje tu tezu.
I Đinđić u komemorativnom smislu može da stvori iluziju. Pogledajte dve TV emisije, dva medijska pola Srbije, posvećene obeležavanju dve decenije od ubistva Đinđića. U „Hit tvitu“ dva bliska Vučićeva saradnika – Goran Vesić i Čedomir Jovanović, Vesić u jednom trenutku i šef kabineta. Plus Bane Ivković, posle Petog oktobra socijalista kooperativan prema Đinđiću. Inače Đinđić je znao reći da, kad ode Milošević, mi smo (DS i SPS) potencijalni saveznici. Pa čemu onda tolika ljutnja na Tadića i njegov savez sa Dačićem?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 23. MARTA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
