Kada se spomenu muslimanski borci iz Čečenije, prva asocijacija je njihova brutalnost. Hiljade njih se bori na ruskoj strani u Ukrajini, a neki se, ipak, bore za Ukrajinu. Šta mislite, šta je to što ih motiviše?
U selu u blizini grada Bahmuta, koji ruska ofanziva ne ostavlja na miru poslednjih meseci, u u dvorištu konaka gde je smeštena čečenska jedinica, među gomilom municije i ručnih granata, suši se sveže naslikana slika. Čovek duge, nešišane brade imena Omar. Njegova vojnička odeća uprljana je bojom – ne krvlju ili blatom, već akrilnom bojom. „Borim se, a i slikam“, kaže. Objašnajva da je najbolje slike je napravio u blizini Mariupolja, na poleđini isečene stare mape grada kakav je bio u sovjetsko doba.
U medijskim izveštajima o čečenskim borcima koji ratuju u Ukrajini, najčešće se spominju borci milicije pod komandom čečenskog diktatora Ramzana Kadirova, koji su učestvovali u ruskoj invaziji i ozloglašeni za zločine. Međutim, to je samo deo priče o ovoj maloj kavkaskoj republici, koja je pre dve decenije doživela ukrajinsku sudbinu: Putinovu invaziju. Ime čečenske jedinice koja se bori na strani Ukrajine u Donbasu je Brigada šeika Mansura. Zvuči religiozno, a i većina njenih članova ima duge brade. Stotinak ih je, iako je tačan broj poverljiv. Većina je rođena u Čečeniji ali ima i simpatizera iz drugih zemalja.
Mansur brigade se trenutno sprema za borbu od vrata do vrata. Oni se bore na ovaj način zbog toga što nemaju alternativu, a ne zato što je to herojski. Jedan od pripadnika jedinice je objasnio „imamo samo puške, nemamo tenkove i gotovo da nema artiljerije“. Čečenski borci dobrovoljno pomažu Ukrajini od 2014. godine, kada je Vladimir Putin poslao trupe da osvoje Krim i Donbas. Mnogi od njih su pobegli iz svoje domovine kada je Rusija napala Čečeniju. „Kada je Rusija napala Čečeniju 1999. godine, niko nam nije pomogao“, kaže zamenik komandanta koji sebe naziva Abu. „Kasnije, u situaciji sa Gruzijom i Sirijom, pustili su Putina da radi šta želi. Tada je svet mislio da smo verski fanatici i teroristi. Ali mi smo hteli da se oslobodimo moskovske tiranije“, kaže, „ima smisla da se bori zajedno sa pravoslavno-hrišćanskom zemljom protiv druge pravoslavno-hrišćanske zemlje jer imamo isti cilj“.
Abu je emigrirao u Kijev 2006. godine, ali je potom otišao iz zemlje kada je proruski političar Viktor Janukovič postao predsednik Ukrajine. Vratio se 2014. godine, kada su ga pozvali prijatelji iz ukrajinskog protestnog pokreta kada je Janukovič pobegao iz zemlje, a Putin krenuo u marš na Krim i Donbas, „oni su bili dobri u demonstracijama, a mi smo dobri u gerilskom ratu“, priseća se veteran. Danas njihova jedinica nije deo regularne vojske, već radi izviđačke misije za ukrajinsku tajnu službu SBU. Krajem februara, oni su danima čekali nova naređenja i nije bilo jasno da li će nastaviti borbu ili treba da se povuku iz Bahmuta, jer grad možda neće opstati. „Mi smo ovde“, kaže on, „za razliku od boraca lojalnih Putinovom čečenskom lakeju Kadirovu“. Njegovi ljudi, kaže Abu, su istaknuti na TikToku i drugim kanalima društvenih medija, ali nisu na frontu, proputinovski borci iz Čečenije nisu viđeni u Bahmutu mesecima.
„Bahmut je kao Čečenija“, kaže Abu koji je imao samo sedam godina 1994. godine kada je njegova domovina, periferija grada Groznog bila bombardovana u Prvom čečenskom ratu. „Selili smo se iz sela u grad i nazad u selo, išli tamo gde nisu padale bombe“, rekao je o svojoj porodici. Pobegao je u planine, pa se vratio kada je ruski postsovjetski predsednik Boris Jeljcin 1999. godine postigao mir, ali kada je Putin ponovo napao Čečeniju, otišao je zauvek.
Šamil, recimo, čovek sa bradom uopšte nije Čečen. On je pola Rus, pola Ukrajinac. Osim roditelja, cela njegova porodica živi u Rusiji, a nekoliko godina je bio u ruskom zatvoru zbog pokušaja pljačke banke i prešao na islam iza rešetaka. Po oslobođenju otišao je u Ukrajinu, odlučio da se bori, ali pošto je bivši osuđenik iz Rusije, ima problem sa kupovinom puške. „Ja sam dobar strelac i voleo bih da se borim kao snajperista“, kaže on.
Omar, slikar duge brade je takođe Ukrajinac. Umetničke izložbe i nagrade donele su mu slavu u Ukrajini, a snimljen je i televizijski dokumentarac o njemu. Pre nekoliko godina prešao na islam zbog hrabrosti i temperamenta svojih čečenskih drugova. Uz pucnjave eksplozija je kao dečak slikao u svom selu, a onda je kao vojnik poslat u bivšu Jugoslaviju u okviru mirovnog zadatka UN. Pohađao je umetničku školu u jednom karpatskom gradu, a radove je izlagao u Kijevu. Kada su ruske trupe stigle u Ukrajinu 2014. godine, vratio u rat, pridruživši se dobrovoljcima, gde je crtao vojnike. Omar kaže da je odabrao jedinice sa kojima se bori delimično zbog pejzaža predela u kojima su raspoređene. „Nisam samo želeo da se borim, želeo sam i da slikam.“ Lako je umreti ovih dana, kaže on, da je pomislio da može sebi da dozvoli luksuz da radi ono što voli. Kad god se smire borbe u Bahmutu, on uzima štafelaj i slika. Nebo boji ljubičasto, breze tamno zelene, slika pomalo nadrealne panorame grada. „Uvek moram da budem brz“, govori Omar, „ali ako nemam vremena samo napravim skicu napolju, a sliku završim u bunkeru“.
Tagovi
