Duško Radović je govorio da nije sasvim siguran dokle se Beograd računa u visinu. Ipak, oduvek je jasno dokle se računa u dubinu. Od početka do kraja – ili je bolje reći od vrha do dna – Francuske ulice. I Narodno pozorište u koje su odlazile najlepše beogradske dame. I Dom vojske, u koji su sa svojim muževima odlazile neke druge dame. I poneka visoka staklena zgrada, nove biznis elite. I ostaci stare političke elite u Klubu književnika. Sa starim kućama u kojima su živeli neki od najvažnijih ljudi naše istorije u poslednjem veku, ona je simbol duha i značaja glavnog grada Srbije.
Onaj ko kroz nju prođe do Trga republike, prošao je kroz Beograd u malom i kao na dlanu dobija koordinatni sistem ne samo istorije grada nego i ovih prostora.
Jedna od zgrada koje se nalaze u koordinatnom sistemu, postala je deo svakodnevnih priča i prepričavanja, postala je, kao kakav sporedni lik, deo priče o današnjim urbanističkim ošljarenjima i planovima gradskih voždova i veleposlanika.
Preuzimanje zgrade Pozorišta „Boško Buha“ od strane privatnog vlasnika koji poseduje komercijalne objekte, podtekst je priče o nebrizi za kulturu i deo šire slike potpune nebrige prema čitavom jednom gradu i prema njegovom duhu.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
