Mladi, lepi i „nesmenjivi“. Noć koju je Crna Gora čekala 34 godine: Anatomija vladavine i političkog poraza Mila Đukanovića

Jedini političar iz doba komunizma, koji je nadživeo i ideologiju na čijem poslednjem talasu je ušao u politiku i političare tog perioda, na vlasti je uspevao da opstane sve do danas. Ali bukvalno do danas – do sinoć.

Iako su analitičari ovih dana slutili da je Milo Đukanović pred političkom penzijom, a i sam je imao razlog da se zabrine za ishod drugog izbornog kruga, čini se da je on ipak bio optimističan pre izlazak na megdan Jakovu Milatoviću. Apelovao je na svoje pristalice koje nisu glasale da sada izađu na izbore, a računao je i na podršku dijaspore. Ipak, oni koji prate balkansku političku scenu, posvedočili su snažnom političkom porazu dugogodišnjeg lidera Crne Gore na predsedničkim izborima, čime je njegova trodecenijska vladavina – „34 godine je prošlo kao tren“ – okončana.

Nije čudno to u vezi sa njegovim optimizmom. Svako sa Balkana mogao je da primeti da je Milo Đukanović čvrsto zagrejan za vlast i da od nje nikada nije odustajao. Pod njegovom vlašću Crna Gora postala je nezavisna od SR Jugoslavije i stupila u NATO, a pomalo je neobično što od sada neće imati nijednu funkciju.

U drugom izbornom krugu Đukanović je osvojio 40 odsto glasova, dok je Milatović osvojio 60 odsto glasova, što regionalni mediji nazivaju novom političkom erom Crne Gore, a domaći mediji nagoveštavaju bolje odnose te zemlje sa Srbijom.

Ključni momenat i prekretnica u Milovoj političkoj karijeri desila se na njegov rođendan 1991. godine, kada je postao premijer Crne Gore. U visoku politiku uveo ga je Momir Bulatović, koji mu je predložio da postane predsednik Vlade, na šta je Milo rekao da bi jako voleo, ali i priznao da „ne zna kako se to radi“.

Bulatović je o Milu govorio da „nikada nije pokazao volju da svoje suštinsko obrazovanje podigne na veći nivo. Nije čitao knjige, ni stučnu literaturu. Nije učio strane jezike, niti ikada seo za računar. Ali, kao i svaki rasni političar, hvatao je stvari u letu. Povezivao je činjenice munjevitom brzinom i bio zadovoljan prvim slojem njihovog tumačenja.“

Za još neke poslove je Bulatović zadužio Mila, tvrde različiti izvori (a mogli ste o tome da čitate i u velikoj analizi Nedeljnika na 30. godišnjicu Milovog stolovanja Crnom Gorom), a to je bio šverc cigareta, koji je prvobitno omogućio Crnoj Gori da ekonomski preživi, a dugoročno joj naneo nesagledive posledice koje se i danas tamo osećaju.

Devedesetih su postavljeni ustaljeni putevi krijumčarenja razne vrste robe, a pre svega narkotika. Bulatović je ovo detaljno opisao u svojoj knjizi „Pravila ćutanja“.

„U ekonomskom ratu koji je poveden protiv naše zemlje uzvratili smo svojevrskom ’ekonomskom gerilom’. Odlučili smo da naš državni budžet punimo na račun sredstava koja pripadaju budžetima onih država koje su donele odluku da nam uvedu sankcije“, napisao je.

Oni koji sinoć i danas slave Đukanovićev poraz, nadaju se da bi za neke od poslova o kojima je Bulatović pisao, Milo danas mogao da odgovara. Zvuče naivno.

Političar još od ranih dana

Đukanović je političar još od mladosti. Rođen je 1962. godine u Nikšiću, gimnaziju i Ekonomski fakultet završio je u Podgorici, a oni koji ga pamte iz tog vremena opisuju ga kao omladinskog aktivistu. Od 1986. do 1988. godine je bio član Predsjedništva Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine (SSO) Crne Gore, a onda član Predsedništva SSO Jugoslavije, član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, predsednik AMSJ i kandidat za predsednika omladine Jugoslavije. Borio se za komunističko samoupravljanje i demokratski centralizam, a u vreme Miloševićeve „čistke“ obračunavao se sa starim komunistima, kada je dobio nadimak Milo Britva.

Đukanović je bio sekretar Predsjedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Crne Gore od 1989. do 1991. godine. Posle demonstracija 1989. Godine, dešava se smena vlasti Saveza komunista Crne Gore, kada na vlast dolaze mladi političari, predvođeni Momirom Bulatovićem – budućim predsednikom Crne Gore i vođom crnogorskih komunista, a Đukanović je bio jedan od najuticajnijih ljudi. Po ugledu na Socijalističku partiju Srbije, njih dvojica zajedno sa Svetozarom Markovićem osnivaju Demokratsku partiju socijalista. Tada su ih u javnosti i medijima nazivali „mladim, lepim, pametnim ljudima“. I sve tako do njegovog dolaska na premijersku funkciju sa 29 godina, što ga je učinilo najmlađim evropskim premijerom.

Zašto se Milo nije odrekao švercerskog posla?

Ovi poslovi su u to vreme bili „javna tajna“, a građani su ih doživljavali kao finansijski izvor za penzije, plate, socijalna primanja. Momir Bulatović je svedočio o tome da je posle ukidanja sankcija SR Jugoslaviji nagovestio Đukanoviću da se sada mora prekinuti sa švercovanjem cigareta, na šta je Milo odgovorio potvrdno, ali i obrazložio da se to ne može uraditi za kratak period. Jedan srpski političar je primetio da se „upravo zbog tih poslova koje je vodio i kontakata koje je stekao, morao da se bori svim silama da ostane na vlasti. Kad bi pao: ili bi završio u zatvoru ili bi morao da polaže račun  mnogima“.

U crnogorskoj, kao i hrvatskoj i beogradskoj javnosti je 2002. godine, duvanska afera u kojoj se na udaru našao Đukanović, naškodila reputaciji crnogorskog vladara, ali ne i njegovoj nameri da Crna Gora postane nezavisna. Vrhunac karijere doživeo je 2006. godine, kada je Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost.

Berlinski zid se činio kao najčvršća građevina koja je delila ideološki Istok i Zapad, pa je ipak pao još 1989. godine, a vladar Crne Gore koji je te godine došao na vlast nastavio da traje preko 30 godina. Momir Bulatović, koji je zaslužan za njegovo političko rađanje, Đukanovića je opisao ovako: „Imao je izrazit psihološki dar za prikrivanje, odnosno bio bi najubedljiviji kada bi sakrivao neki podatak, ili činjenicu. Narodski rečeno, savršeno je lagao, i to do mere u kojoj bi sam poverovao u svoje konstrukcije. Zato nije imao problem da ga oponenti uhvate u dijametralno suprotastavljenim tvrdnjama“.

Čini se da je ovaj istrajni političar svojim političkim manevrima još nekoliko puta tokom ovogodišnje izborne kampanje pokušao da zadrži vlast. Njegova snaga merila se 30. avgusta 2020. godine, od kada je njegova popularnost među biračkim telom stalno opadala, sve dok njegov politički poraz nije potvrđen ove godine, a Đukanović postao zreo za političku penziju.

U nedelju uveče Đukanović je priznao poraz, čestitao svom protivniku i poručio „Crna Gora je izabrala i poštujem taj izbor“, ali sudeći po onome kako ga je Bulatović opisao, nije sigurno koliko su njegove čestitke iskrene.

Jakov Milatović, čovek koji je porazio ovog crnogorskog lidera koji se odomaćio na vlasti, poručio je svojim pristalicama: „Večeras je noć koju smo čekali više od 30 godina“.