Još jednom su, posle petnaest godina, oči svekolike globalne javnosti bile uprte u bankarski sistem Sjedinjenih Američkih Država, i to zbog kolapsa dveju banaka na tom tržištu. Nije prošlo dovoljno vremena da se podigne prašina, ni da se iznesu tumačenja i predviđanja ekonomskih eksperata hoće li se replicirati scenariji nekih pređašnjih kriznih godina, a već se svetska pažnja prenela na Stari kontinent i slučaj Credit Suisse banke, uz javne spekulacije o opasnosti od potencijalne krize takozvanog nepoverenja u bankarski sektor. Postavljala su se pitanja, na privatnim portalima i blogovima izranjale su analize o uspesima i padovima ovih banaka, a centralne banke su se oglašavale kako bi sprečile širenje panike među ljudima, koji su raširenih očiju upijali sve informacije, bez pogovora. I zaista, posle pojave razarajućeg ubitačnog virusa iz futurističkih horor filmova, koji je u stopu pratio rat neslućenih razmera i posledica o kakvim pričaju holivudski blokbasteri, zašto bi nekome bilo neverovatno da se desi još neka omanja katastrofa?
Međutim, nije situacija u kojoj su se našle navedene banke tema koja privlači pažnju toliko koliko činjenica da sve ekonomske, političke, društvene, ekološke i druge situacione specifičnosti utiču na ekspanziju broja instant stručnjaka i analitičara koji daju sebi slobodu da proizvoljno, ali javno tumače vrlo kompleksne okolnosti i pojave na osnovu nekoliko pročitanih tekstova sa interneta. Još je fascinantniji nivo samopouzdanja i sigurnosti sa kojim iznose mišljenja na svaku društvenu aktuelnost.
Nikada kao danas, u vreme društvenih mreža, nije bila primenjivija ona misao Bukovskog da je veliki problem današnjeg društva to što su inteligentni „puni sumnje“, a oni kojima manjka inteligencije „puni samopouzdanja“. Ovo nikako ne znači da se zalažem za bilo koju vrstu cenzure u javnom prostoru, odnosno na internetu, ali je poslednji momenat da ljudi od znanja i integriteta ogole površne komentatore koji pretenduju na ultimativno znanje iz gotovo svih oblasti života.
Naravno da je više nego poželjno, pa čak i neophodno, da oko javnosti bude upereno u svaki korak bilo kog aktera društva koji vuče važne poteze za njegov razvoj i prosperitet, posebno u ulozi „watchdoga“, ali je isto tako potrebno razviti svest o tome da je svako odgovoran za svoj postupak i za svoju reč, pa čak i na internetu. Posebno na internetu. Odgovornost prema sebi imaju i oni koji čitaju te reči, te je nužno pre procesiranja bilo čega napisanog da razmislimo o tome ko je osoba koja piše, koliko je kompetentna za temu na koju piše, te u skladu sa tim da odbijamo ili prihvatamo u dalje razmatranje napisano.
Ekspanzija interneta, u kombinaciji sa tehnološkim dostignućima, omogućila je gotovo instantnu dostupnost informacija u realnom vremenu, iako se stiče utisak da stepen raspoloživosti nije mnogo doprineo njihovom kvalitetu, pa ni verodostojnosti. Štaviše, čini se da je hiperprodukcija različitog onlajn sadržaja, pa i onog naučnog i edukativnog, obrnuto srazmerna sticanju spoznaja i da radije stvara iluziju znanja zbog same činjenice da su nam sve informacije nadohvat ruke i da je samo potrebno ovladati alatima za njihovo pronalaženje.
Ovakvo shvatanje nas može zapravo odvesti na stranputicu, pre nego nam pomoći, posebno ukoliko pođemo od činjenice da je podatak, ili čak gomila podataka, samo fragment – baza u uspostavljanju takozvane „piramide znanja“, jer na kraju, informacije koje akumuliramo neprestanim guglanjem ne znače ništa ukoliko ne možemo da ih pretvorimo u znanje, a naposletku, uz niz praktičnih aktivnosti, u iskustvo i mudrost.
Iluzija znanja koju stvara dostupnost i brzina kojom možemo doći do podataka, informacija, teorija, stručne literature, ispovesti i testimonijala čini korisnika interneta sigurnim da vlada materijom i uliva mu samopouzdanje koje, nažalost, nije utemeljeno. I ne samo to – neretko smo skloni da ovu predimenzioniranu percepciju sopstvenog znanja proširimo na sve oblasti, pa tako, bez obzira na obrazovanje, čak i u poslu svoje odluke temeljimo na ovoj iluziji i vrsti intelektualne arogancije koja u nekim aktivnostima može dovesti i do uspeha, ali nas u većini slučajeva, ruku na srce, neće načiniti ni ekspertima, niti mudracima.
Nije retko videti da ti mudraci, zaista uvereni u svoju kompetentnost baziranu na nekoliko video-klipova, propagiraju da je obrazovanje kao koncept prevaziđeno i da mladi treba da se preorijentišu na koncept kratkih kurseva.
Naposletku, možemo da dovedemo u pitanje razne tehnike i teorije učenja, ali moramo priznati da jedino one informacije kojima pristupamo kritički – koje izučavamo iz različitih izvora, sagledamo iz svih aspekata i uglova, uparimo sa različitim stavovima i na osnovu kojih rešavamo praktične probleme i zadatke – mogu biti okarakterisane kao validne, a da ona saznanja koja možemo da reprodukujemo, nadogradimo i prenesemo predstavljaju istinsko znanje. Pretpostavka da su nam izobilje i dostupnost informacija produbili znanje u najmanju ruku je smešna, a potom i rizična, jer kao što Poup kaže, „malo znanja je opasna stvar“.
Tagovi
