Nakon završetka Drugog svetskog rata 8. maja 1945. izbila je rasprava o istorijskoj odgovornosti i krivici. Zapadna Nemačka se s time više mučila nego komunistički istok gde je vladao državni antifašizam, piše DW.
Oružje je 8. maja 1945. konačno zaćutalo. Konačno je bio gotov rat koji je započeo nacionalsocijalistički Rajh Adolfa Hitlera. Bezuslovnom kapitulacijom Vermahta okončano je krvoproliće – doduše, isprva samo u Evropi. Jer, nacistički saveznik Japan predao se tek u avgustu, kada su Sjedinjene Države atomski udarile na Hirošimu i Nagasaki.
Za saveznike – predvođene Sovjetima, Amerikancima, Britancima i Francuzima – 8. maj je dan za slavlje, uprkos gubicima. Sasvim drukčije je raspoloženje bilo u ondašnjoj razorenoj Nemačkoj, podeljenoj na četiri okupacione zone. Totalni vojni poraz došao je uz osećaj krivice i srama. Rajh je otpočeo rat prepadom na Poljsku i skrivio dotad neviđene ratne zločine, pre svega sistematsko uništenje šest miliona Jevreja.
No, ni krivica kod većine Nemaca nije dovela do toga da se 8. maj narednih godina prihvati kao Dan oslobođenja. Nemačka je bila zaposednuta, a otpočinjao je ideološki rat komunističkog Sovjetskog Saveza i demokratskog Zapada koji je bio i početak nemačke i evropske podele.
Tragični paradoks
Baš 8. maja 1949, četiri godine po kraju rata, u Bonu su se sreli vodeći političari da zaključe Osnovni zakon Savezne Republike Nemačke, sastavljene od zapadnih okupacionih zona.
„U suštini, taj 8. maj 1945. ostaje najtragičniji i najupitniji paradoks istorije za svakog od nas. Zašto? Jer smo ujedno i spašeni i uništeni“, rekao je liberalni političar Teodor Hojs, koji je naredne godine postao prvi predsednik Zapadne Nemačke.
Još par godina kasnije, posetom bivšem koncentracionom logoru Bergen-Belzen, Hojs je načinio važan gest. „Nemci nikada ne smeju zaboraviti šta su ljudi njihove nacionalne pripadnosti radili tih sramotnih godina“, rekao je Hojs. „Znali smo mi za te stvari.“
Spomenik Crvenoj armiji: „Oslobodilac“
Dok su se u Zapadnoj Nemačkoj rvali sa nemačkom krivicom, Nemačka Demokratska Republika (DDR) je slavila antifašistički kult preuzet iz Sovjetskog Saveza. U Istočnom Berlinu je podignut divovski spomen-centar za preko pet hiljada palih boraca Crvene armije.
U centru spomenika je vojnik s detetom u ruci, dok čizmom gazi kukasti krst. Spomenik „Oslobodilac“ je sinonim za pobedu Sovjeta nad nacističkom Nemačkom. Staljinov sistem zasnovan na tlačenju i represiji pregazio je istočnu Evropu.
Valter Ulbriht osudio prijem Nemačke u NATO
U tom stilu se i DDR predstavlja kao barijera protiv fašizma i imperijalizma. Neprijatelji su zapadno od Labe i Atlantskog okeana – pre svih Zapadna Nemačka i SAD. Tu nije ostajalo dovoljno prostora za samokritičan odnos prema sopstvenoj odgovornosti (i istočnih) Nemaca za stravu nacističkog doba.
Ključna figura postaje Valter Ulbriht koji, po nalogu Moskve, sprovodi prinudno ujedinjenje Komunista i Socijaldemokrata u Jedinstvenu socijalističku partiju Nemačke (SED).
Pod Ulbrihtom, 8. maj postaje Dan oslobođenja, godišnji ritual koji je vlast koristila za propagandu. U centru pažnje su uvek bile aktuelne političke teme. Tako desetu godišnjicu kraja rata Ulbriht koristi za obračun sa ulaskom SR Nemačke u NATO. Pred 200.000 ljudi u Berlinu, Ulbriht je prebacio Zapadu da stoji na putu ujedinjenja Nemačke, dok se DDR kao „miroljubiva i demokratska“ država bori za ujedinjenje.
Konrad Adenauer: „Pročišćenje i promene“
Istovremeno, zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer vidi članstvo u NATO kao dokaz da postoji poverenje u njegovu zemlju kao mladu demokratiju. Kako je Adenauer rekao deset godina posle rata, nemački narod je „beskrajnim patnjama“ platio zločine počinjene u njegovo ime. „Kroz te patnje došlo je do pročišćenja i promene.“
Na dvadesetu godišnjicu završetka rata, Adenauerov naslednik Ludvig Erhard je kao prvi političar iz Zapadne Nemačke pomenuo reč „oslobođenje“. Ali je i dodao da je ono u komunističkim zemljama pervertirano u neslobodu. Da su s porazom Hitlerove Nemačke iz sveta prognani nepravda i tiranija, onda bi čovečanstvo imalo razlog da slavi 8. maj kao dan slobode, rekao je Erhard.
Promena sa Brantom
Potrajalo je još pet godina dok politička elita SR Nemačke nije odlučujuće promenila pogled na svršetak rata. Pod prvim socijaldemokartskim kancelarom Vilijem Brantom potpisani su Moskovski i Varšavski ugovor. Pomirenje sa nekadašnjim ratnim neprijateljima iz Poljske i SSSR bilo je veliki korak. Za to je Brant godinu dana kasnije dobio Nobela za mir.
U njegovom govoru za 8. maj se doduše ne pominje pojam „oslobođenja“, ali Brant izričito hvali ulogu žena, izbeglica i prognanika u obnovi Nemačke. Posebno hvali „naše sunarodnike u DDR-u“, jer su pod teškoćama i u uslovima „koje nisu sami birali, postigli uspehe na koje su ponosni i koje mi moramo sasvim priznati“.
Pod bivšim Brantovim liberalnim šefom diplomatije Valterom Šelom, koji je 1974. postao predsednik, ton se dodatno menja. „Oslobođeni smo stravičnog jarma, rata, ubijanja, ugnjetavanja i varvarstva“, rekao je on na 30. godišnjicu završetka rata. „Ne zaboravljamo da je oslobođenje došlo spolja, da mi, Nemci, nismo bili sposobni da sami zbacimo taj jaram.“
Zapanjujuće slično zvuče reči koje je 1985. govorio jedan demohrišćanski predsednik, Rihard von Vajczeker. On je eksplicitno govorio o „Danu oslobođenja“, baš kao i tadašnji kancelar Helmut Kol. Kol je to učinio i o 40. godišnjici oslobođenja konclogora Bergen-Belzen, u prisustvu američkog predsednika Ronalda Regana.
No, Fon Vajczeker je ostavio legendarne govore u kojima nikoga ne isključuje kad govori o „danu oslobođenja“. „On nas je sve oslobodio od nacionalsocijalističkog sistema nasilne vladavine koji prezire ljude.“
Jednaka retorika tek od 1990.
U DDR-u pak vlastodržac Erih Honeker i dalje naglašava ono što razdvaja Istok i Zapad. Rekao je da je oslobođenje od Hitlerovog fašizma dalo ljudima priliku da postave život na drukčije temelje. „Ta šansa je kod nas iskorišćena.“
Do sličnog tumačenja 8. maja su dva dela Nemačke došla tek padom Berlinskog zida 9. novembra 1989. U DDR-u je par meseci vladao demohrišćanski premijer Lotar de Mezijer. Na 45. godišnjicu kraja rata je 1990. pred Svetskih kongresom Jevreja u Berlinu rekao da 8. maj baca „duge senke na posleratnu istoriju Nemaca“ i pokazuje njihovu „nesposobnost da tuguju“.
Radi se o tome, rekao je De Mezijer, da se „s tom istorijom živi pošteno i iskreno, da ona bude opomena i sećanje“. Te reči zvuče skoro jednako rečima zapadnonemačkog predsednika Fon Vajczekera iz 1985: „Ovog osmog maja pogledajmo, što bolje umemo, istini u oči.“
Tagovi
