O čemu pisati kad je naizgled sve besmisleno, kad je toliko mračno da svetlo na kraju tunela kao da je ništa drugo do fatamorgana? Ovih dana teško šta može da probije kroz roletnu, sunce ponajmanje. Tek kad se ovako nešto desi, setim se koliko smo svi uvezani, kad nevidljive niti postanu bodljikava žica koja steže, guši i cepa kožu. Razmišljam da se konačno preselim u šumu, da se odlaskom iz grada probijem kroz mrak. Da svoju buduću decu učim da razlikuju pečurke, da vreme mere spram sunca, da se orijentišu pomoću mahovine. Da ne znaju ili da ih makar ne bude briga za lajkove, preglede, komentare. Mesto gde će biti prisutni. I to nije bežanje već trčanje u susret, u susret intuiciji koja je izgubila glas koliko dugo viče.
Često se i sama osećam kao dete kome ništa nije jasno. Posebno kad slušam o tom našem obrazovnom sistemu, o školama, o žurbi da deca preko noći postanu ljudi, o vršnjačkom, profesorskom ili bilo kakvom nasilju. I nikad mi nije bilo jasno da onako mala tela nose onoliko velike rančeve natrpane knjigama koje krive kičmu i čiji ćoškovi paraju šavove.
CEO TEKST KOLUMNE HANE PIŠČEVIĆ ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. MAJA.
Tagovi
