Razgovarali smo sa Ivanom Blečić, magistrom ekonomskih nauka i bivšom profesionalnom odbojkašicom o njenim ciljevima, edukacijama, knjizi koju je napisala i tome kakav je pogled sa vrha Kilimandžara.

Foto: Privatna arhiva

Profesionalne obuke i treninge koje držite predstavljaju jednu od vaših glavnih vrednosti – da se konstantno usavršavate i učite? Odakle crpite energiju? 

Celoživotno učenje je jedna od mojih vrhunskih vrednosti, one nas prožimaju, daju nam snagu i motiv za sva naša činjenja. Kroz edukacije živim ovu svoju vrednost, učeći druge ja učim i o sebi, i tako se zajedno razvijamo i moji polaznici i ja. Ako bismo to gledali sa aspekta smisla, verujem  je to moj mali skromni doprinos da ovaj svet učinimo boljiim mestom. Na taj način, radeći ono što volim i dajući doprinos i viši smisao onom što radim, moja energija se samo uvećava.

Napisali ste i knjigu pesama „Sama među ljudima“ koju ste posvetili svojim sinovima.  Šta vas je inspirisalo da napišete svoje prvo autorsko delo?

Knjiga “Sama među ljudima” je moj put od deteta do odraslog i nazad, jer nekada moramo porasti ponovo do deteta da bismo spoznali neke životne istine. Ona je čekala godinama da izađe na svetlost dana, pokušavala da se upakuje u poznate forme. Napravila sam nešto što verujem da do sada niste imali prilike da čitate – kombinaciju poezije, autobiografskih priča i edukativniih sadržaja. Knjiga je nadam se takva da će i mlađim generacijama vratiti ljubav prema poeziji, to je bila moja želja za moje sinove, otuda  posveta sinovima. 

Vi ste, između ostalog, sertifikovani NLP trener. Da li je objavljivanje knjige pesama vaš „izlazak iz zone komfora“?

Pisanje je bilo za mene terapeutsko, papir je istrpeo najizazovnije životne situacije. E to prikazati na dlanu, za to treba i hrabrost i zrelost i povod. Kod mene se sada sve nekako složilo.

Kad smo kod NLP-a, ja sam cilj da napišem i objavim knjigu postavila još 2009.godine na svojoj NLP Practitioner edukaciji, sa sve detaljnom vizualizacijom promocije, izgledom knjige koju držim u ruci i evo 14 godina kasnije taj san se ostvaruje. Jer je zapisan, proživljen u mojim mislima i jer sam vredno radila na njegovom ostvarenju. Baš tako se svaki san može pretvoriti u javu. I o tome, između ostalog govori moja knjiga.

Prošle godine popeli ste se na vrh Kilimandžaro, šta je to iskustvo predstavljalo za vas?

Kilimandžaro je za mene bio veliko učenje, sjajna avantura, uživanje sa fenomenalnom ekipom ljudi. Kilimandžaro mi je dao priliku da se nazovem planinarkom, da pišem narative i scenario za TV emisiju, budem dopisnik Frankfurtskih Vesti. Potvrdio je ono u šta verujem i šta učim druge ljude, a to je da ne postoje granice, da nema nedostižnih vrhova kada nešto odlučimo i kada uložimo celog sebe u to. Kilimandžaro mi je u praksi potvrdio koliko je važno da uživamo u putovanju, a ne samo destinaciji, jer na vrhu se zadržavate svega par minuta, snažne emocije, nekoliko suza i par fotografija i mora se brzo nazad zbog manjka kiseonika. Zato je iskustvo priprema osam meseci, druženja, prepreka, uspona, padova jednako važno kao i sam vrh – kako na Kilimandžaru, tako i u životu.

Foto: Privatna arhiva

Sa druge strane, odustali ste od penjanja na vrh Toubkal (4 160m) u Maroku. Zbog čega?

Oduvek sam bila ona koja ne odustaje, jer odustajanje je za slabiće, zar ne? Gurala sam tako sve što započnem, do samog kraja, i onda kada bih tokom puta možda shvatila da to nije to. Kada sam odustala na Visokom Atlasu, mislila sam osećaću se slabo, poraženo. Naprotiv osetila sam se baš jakom, jer potrebna je jednako velika snaga da kažemo NE onome što nam ne odgovara i u čemu ne uživamo. U redu je odustati od poslova koji nas guše, toksičnih veza, hobija koji nam više ne prijaju, navika koje nas više ne ispunjavaju…

Ljudi generalno ne znaju šta tačno žele, uglavnom znaju šta ne žele. Kako ste i na koji način spoznali šta je to što vi želite? 

Uvek iznova i iznova spoznajem šta želim, i moram priznati da je taj odgovor pokretna meta. Kako vreme prolazi i ja sazrevam i menjam se, a samim tim i moje potrebe i težnje. Tako da sam ja zapravo u stalnom kontaktu sa sobom i preispitivanju šta je to što je moj smisao danas, a u skladu sa tim se vodim i postavljam svoje ciljeve. 

Kako ste i na koji način rešavali izazove i prepreke na putu ostvarivanja ciljeva?

Kada je cilj stvarno moj, kad ga celim srcem osećam, kada je dovoljno inspirativan i veliki, onda sve ide lako. Ne vidim uvek jasno svaki korak i potez koji treba da povučem, ali idem napred. Nešto slično doživela sam i na Kilimandžaru. Kada sam pitala vodiče zašto na uspon krećemo u ponoć, rekli su da se to radi namerno kada je noć, da ljudi ne vide šta ih sve čeka. Jer tada, kada vide silinu uspona i sve prepreke, odustaju. Kao što sam se popela na Kilimandžaro, tako ostvarujem i svoje ciljeve. Kada vrh jasno vidim i kad je veliki, krenem, a prepreke rešavam na samom putu.

Šta vas najviše motiviše, a šta vam oduzima energiju?

Najviše me motivišu ljudi, njihove priče, uspesi, pozitivne promene, verovatno i neka moja lična refleksija u njima samima. Energiju mi oduzima fokus na negativne ishode i traženje mana svemu. Svesna sam da to nije deo moje prirode, i ja lično tu postavku smatram potpuno nekorisnom, te se zato trudim da ne provodim vreme sa ljudima koji na taj način razmišljaju, osim ako ne žele da taj obrazac menjaju, tada sa zadovoljstvom pristajem da podržim tu promenu. Motiviše me dobrota u ljudima, ona me pokreće i daje mi veru da svet zaista može biti bolje mesto.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.