Možemo li da zamislimo jednu porodicu sa troje dece u kojoj nema dijaloga, u kojoj se roditelji obraćaju deci jezikom odraslih? Možemo li da zamislimo da jedan supružnik zbog vlastite karijere odlučuje o preseljenju porodice ne uzimajući u obzir posledice te odluke na suprugu ili decu? Možemo li da zamislimo da se sav porodični prihod u tajnosti raspodeljuje na jedno dete koje izražava veća očekivanja, a ostalima se sugeriše da sopstvena očekivanja ostave po strani? Možemo li da zamislimo da jedan od supružnika nije zainteresovan za budućnost porodice i drugih članova? Možemo li da zamislimo trenutnu dinamiku i budućnost ove porodice?
Ustavom koji su građani Srbije doneli definisano je da Republiku Srbiju čine svi građani koji u njoj žive, da je zasnovana na načelima građanske demokratije, te da suverenost potiče od građana. Kao u slučaju porodice, ukoliko su opšte društvene dinamike i dinamike između nosilaca vlasti i građana zasnovane na otuđenju, nefleksibilnosti, nejednakosti, autoritarnosti, netransparentnosti i nezainteresovanosti, jasno je da će se sadašnjost odvijati na način koji će u budućnosti kreirati značajne izazove.
Učešće građana predstavlja manifestaciju demokratije i otvorenog sistema upravljanja, u kojem vladine institucije mobilišu i koriste resurse u društvu kako bi napravile društvena poboljšanja. Učešće građana je mehanizam za upravljanje ne samo dinamikom prosperiteta već i međusobnim dinamikama. Učešće vodi ka većoj podršci boljim političkim odlukama koje se mogu pripisati samo dubljem razumevanju društvenih problema, realističnijim procenama prednosti i nedostataka potencijalnih političkih mera i svežem i kreativnom doprinosu građana koji nisu opterećeni pozicijom nosioca vlasti.
Ipak, savremena iskustva sugerišu da stepen društvene spremnosti za učešće građana u odlučivanju treba konceptualizovati kao sve važniji pokazatelj građanskog zadovoljstva odnosno nezadovoljstva.
Tagovi
