Zapadni Baltimor, nasilje, oružje, droga i geto.
Zvuči kao The Wire, ali nije.
Jer u Žici nema ni reči o fiskulturnoj sali Robert C. Marshall rekreativnog centra, ni reči o klincu koji sa osam godina iz Bruklina dolazi u Baltimor, klincu naloženom na kiselkasti i opori miris otrcanog parketa, zvuk škripanja patika, tapkanja lopte i fijukanja vazduha dok se diže na šut. Ni o kakvom Sajrakjusu, Denveru ili Njujorku tu nema ni slova, ništa o Oklahomi, Hjustonu, Portlandu, Los Anđelesu ili devetom najboljem strelcu NBA lige svih vremena.
Zvuči kao Karmelo Entoni.
I jeste.
„Svako ko me poznaje, zna da sam pravi gym rat“, kaže Karmelo. „U Baltimoru je bilo loše. Zaista loše. Ulica, hud, pucnjave, ubistva i te stvari. Svaki dan. Zato sam bežao u salu. Zato sam bežao košarci. Tamo bih uvek mogao da se izopštim od haosa koji se dešavao oko mene.“
Tako je sve počelo, u toj sali udaljenoj nekoliko blokova od kuće njegove porodice u zapadnom Baltimoru. Tamo je Karmelo napravio svoje prve košarkaške korake, tamo su znojavi začeci gotovo do perfekcije dovedenog one-step driblinga nakon kojeg uzima šut s polu-distance, padajućeg fadeaway-a toliko pitkog i gracioznog da jednostavno ne možete a da ne skrcate i poslednji virutelni novčić kako biste svog imaginarnog NBA 2K igrača opremili Melovim prepoznatljivim potezom.
A onda je jednog leta naglo izrastao 13 centimetara i upisao se u Towson Catholic srednju školu. Predvodio je školski košarkaški tim do skora 26-3 i trećeg mesta državnog prvenstva, pobravši sve nagrade za najboljeg igrača u toj kategoriji. Već nakon brucoške sezone u Towson-u, uprkos svim rezultatima koje za to kratko vreme uspeo da postigne, izbacuju ga zbog toga što nije želeo da ošiša dredove. Tako završava u Oak Hill akademiji u Virdžiniji, gde nastavlja po starom. Niz od 67 utakmica bez poraza, gomila osvojenih turnira, prva artiljerijska nadmetanja s Lebronom Džejmsom i u proseku 21 poen po utakmici, uz još po 8 skokova i 4 asistencije.
Naredne godine vraća se u državu Njujork. Bruklin je zamenio Sajrakjusom, a košarkašku ekipu istoimenog koledža doveo do prve NCAA titule ikada. Poeni, skokovi, asistencije, minuti provedeni na terenu – u svakom smislu bio je lider ekipe. Ponovo niže nagradu za nagradaom, a 2003. godine izlazi na NBA draft ovenčan titulom brucoša sa najviše postignutih poena u jednom finalnom NCAA turniru. Denver Nagetsi biraju ga kao treći pik (odmah posle Lebrnoa Džejmsa i Darka Miličića), i to je početak njegovog devetnaestogodišnjeg NBA putovanja.
Nagetse je u svojoj rookie sezoni, nakon prethodnih 17-65, ubedljivo predvodio do 8. mesta Zapadne konferencije, skora 43-39 i plej-of serije u kojoj ih je dočekala i bez veće muke izbacila “garnetovska” Minesota. I pored toga, imao je Melo nestvarnu prvu sezonu, i da nije bilo predominantnog Lebrona, verovatno bi završio kao rookie godine. Od svojih 7 sezona provedenih u Koloradu, Entonio je u svakoj uspeo Nagetse da dovede do plej-ofa, a 2008/2009 zaigrali su Nagetsi i u finalu Zapada, po prvi put još od 1985. godine; sve dok Jokić nije stigao u Denver, franšiza dugo u svojoj novijoj istoriji nije imala boljeg igrača od Karmela Entonija.
Nakon neuspešnog plej-of izdanja u sezoni 2009/2010 (ispadaju u prvom kolu od Jute), Nagetsi, onako mesečarski i amnezično, kreću u ribilding. Skoro svi oni na čiji je pogon Denver 2009. stigao do finala Zapadne konferencije napuštaju klub, a ni Karmelo ne uspeva da izbegne trejd.
“Šta radiš sa timom s kojim dođeš do finala Zapada? Dodaješ mu igrače, eto to radiš”, priseća se Entoni. “Ja zapravo nikada nisam želeo da odem iz Denvera, ali bio sam priteran uza zid. U kratkom periodu uspeli su da oteraju Čonsija Bilapsa, J.R. Smita, Kenjona Martina. Stvarno nisam želeo da odem, ali hej, ako želite ribilding ekipe koja je stigla do polufinala, onda idem i ja.”
Tako je i bilo. Bilaps, Smit, Martin, Entoni – svi su napustili Denver.
Februara 2011. Karmelo nakon trejda prelazi u Njujork Nikse, zahvativši u tamošnjih sedam sezona jedan od najsumornijih perioda u istoriji kluba s Medison Skver Gardena, toliko sumornog da je Entoni neretko bio jedina svetla tačka njihovih utakmica. Melove prve tri sezone u Niksima nalikovale su onima iz Denvera, bio je on isti taj koji ekipu na svojim plećima nosi do plej-ofa, a 2013. stigli su čak i do drugog mesta Istočne konferencije i četvrtfinala u doigravanju. Do potpunog rasula dolazi krajem 2014. i početkom 2015. godine, kada Niksi trejdovima otpisuju Tajsona Čendlera, Rejmonda Feltona, J.R. Smita, Imana Šamperta, igrače koji su uz Karmela i Stodemajera, svaki na svoj način, činili nezamenjive šrafove ekipe. Ostao je Melo u Niksima još dve sezone nakon toga a da plej-of nije ni primirisao.
A nakon jednog od najusmornijih perioda u istoriji njujorške franšize usledio je i jedan od najsumornijih perioda Melove karijere. U jesen 2017. iz Niksa se seli u Oklahomu, pa već naredne sezone nešto južnije (ili tužnije), u Hjuston koji ga kasnije prosleđuje Bulsima za koje nikad nije zaigrao. Tek tako, nakon 16 sezona provedenih u najjačoj košarkaškoj ligi sveta i preko 20.000 postignutih poena, Karmelo Entoni došao je u situaciju da ni u jednoj od 30 franšiza za njega nema mesta. Čekao je, i čekao, i čekao. Više od godinu dana.
“Upravo ta teška vremena pomogla su mi da shvatim”, priseća se Entoni. “Nakon besomučno samopreispitivanja “zašto baš ja?”, počeo sam da uviđam. Počeo sam da iz drugog ugla posmatram igru, da se menjam. I mentalno i fizički i spiritualno, u svakom smislu. Bila mi je potrebna korenita promena u načinu percipiranja igre, prestao sam da se obazirem na ono šta mediji imaju da kažu. Odjednom sam se setio vremena kada sam još bio klinac, sale u Robert C. Marshall-u i radosti koju mi je košarka pričinjavala. Taj klinac i dalje je čučao negde u meni; trebalo je samo malo dublje da zakopam i pronađem ga.”
Zato je kopao, dugo i naporno, i taman kada se umorio od kopanja i kada su kroz ključaonicu zadnjih vrata njegovo uma počele da se migolje prve defetističke pomisli o odlasku u penziju, pojavili su se Blejzersi; Zek Kolins ozbiljno je iščašio rame na utakmici protiv Dalas Maveriksa, i Portlandu je pod hitno trebala dostojna zamena. Tako je uskočio Melo.
Svojim iskustvom, tehničkom potkovanošću, stoženošću i preuzimanjem bitnih i teških šuteva praćenih urlikom sirene, uspeo je Karmelo da se nametne kao jedan od najbitnijih Blejzersovih igrača, da stane rame uz rame sa Si Džej Makolumom i Lilardom koji je igrao kao u magnovenju. Obe Melove sezone provedene na severozapadu države Vašington urodile su plej-ofom, (Lejkersi i Nagetsi na kraju su jednostavno bili prevelik zalogaji), a u dresu Portlanda uspeo je i da stigne do poenterske brojke koja ga je svrstala među deset najboljih NBA strelaca svih vremena.
“Hvala ti Portlande što sam se ponovo zaljubio u košarku. Hvala tvojoj zajednici, hvala gradu i svima onima koji su mi pružali podršku. Ove dve godine bile su najbitnije godine u mojoj karijeri, i za to ću ti večno biti zahvalan”, rekao je Entoni napuštajući klub, i ništa više ne treba da bude rečeno a da sve bude jasno.
Na sledećoj (ispostaviće se i poslednjoj) stanici svoje karijere, u onom zlatno-ljubičastom delu Los Anđelesa, prestigao je i Mozesa Melouna. Budući član kuće slavnih i Deveti najučinkovitiji strelac NBA lige svih vremena. Karmelo Entoni.
Zvuči kao priča o završetku karijere jednog od najgotivnijih igrača koji su hodali NBA parketima, jednog od igrača zbog kog vam je neizmerno žao što na kraju ipak nije uspeo da uzme prsten. O jednom od najelegantnijih fadeaway šutera, o onom klincu što i dalje uživa u kiselkastom mirisu parketa i zvuku tapkanje lopte, čoveku kome igranje košarke i dalje pričinjava ono isto detinje zadvoljstvo, iako je fiskulturna sala Robert C. Marshall rekreativnog centra odavno ustupila mesto Medisonu i Stejplesu.
I jeste.
Na svom Twitter nalogu, Karmelo Entoni oprostio se od košarke.
“Sećam se dana kada nisam imao ništa”, kaže Melo u njemu. “Bila je to samo lopta na parketu, i san o nečemu većem. Ali košarka je bila moj izlaz. Zahvalan sam svim gradovima čije sam klubove s ponosom predstavljao, svim navijačima koji su uvek bili tu za mene, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni Karmela Entonija ovakvog kakav jeste.”
„Ali došlo je moje vreme da kažem zbogom… U isto vreme, gorko je i slatko to zbogom, ali ja sam uzbuđen zbog onoga što budućnost nosi.”
Tagovi
