Ako gledamo mušku stranu redakcije Nedeljnika, u narednih desetak-petnaest dana samo ćemo moj prijatelj sa 59. stranice i ja biti koliko-toliko normalni. Spavaćemo duže i mirnije, nećemo jutrima imati krvave oči, a ni dobro raspoloženje nam neće zavisiti od toga da li je debeljko iz Sombora prethodne noći proturio basketaru kroz obruč ili nije. Ostala trojica biće pospani, nervozni i izgovaraće neka strana imena, dok se BR i ja polako navikavamo na život bez Premijer lige, makar do avgusta.
Ali to što me NBA liga poodavno ne zanima odveć – valjda čovek s godinama, kao i sa prijateljima, smanji broj interesovanja na prihvatljivu meru, i sve što je višak mora da napravi mesta, dečačke strasti posebno – ne znači da neću makar ždraknuti da li je Denver na putu ka tituli svetskog šampiona, kako bi rekli Ameri; niti da neću, u danu prve utakmice finala, izneti hrabru tezu o sudbinskoj vezi jednog Kanađanina i jednog Srbina koji su se na Srednjem zapadu sreli da igraju lopte.
Nigde po internetu, istina, nema nijednog dokaza da se Džamal Marej u svom rodnom gradu družio sa Srbima; ali njegov ćaća, doseljenik sa Jamajke, navodno se baš dobro konta sa „The Jokic Brothers“, kako burazere najboljeg srpskog košarkaša nazivaju američki mediji, što bi moglo da nam ukaže na ovu konekciju.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 1. JUNA. NA POKLON SE DOBIJA LUKSUZNI MAGAZIN, A DIGITALNA IZDANJA SU DOSTUPNA NA NSTORE.RS
