U pauzama ležim sama na plaži – čitam, pišem ili razmišljam o prethodnom danu, presabiram utiske. Onako kako sam kao dete skupljala školjke i kamenje pa kasnije u hladu pažljivo birala koje ću da nosim kući. U tome me svako malo prekida beli pas koji laje tražeći da mu bacam pesak. Ne lopticu ili flašu, to mu nije zabavno, skoro da ga i vređa. Bacim pesak uvis, on se rasprši u vazduhu, pas skoči i uhvati ga. Ne razumem ali njemu se sviđa. U daljini, u moru koje je sada sasvim ravno, vidim dva dečaka u plavom izlizanom čamcu. Pevuše pesmu koju ne prepoznajem i idu u pravcu plaže na kojoj nisam bila.
Zajedno smo a i nismo, beli pas, dečaci u čamcu i ja. S koliko ljudi delimo jedan dan. Možda zato i nisam oduvek volela ili umela da budem sama, ali evo sada konačno volim i konačno umem. Možda nekad moraš da budeš okružen ljudima s kojima ne želiš naročito da budeš ili da se samo od ljudi umoriš da bi stvarno zavoleo sopstveno društvo. I onda kasnije, i kad si s onima koji ti prijaju, s vremena na vreme pomisliš da bi bilo lepo malo se osamiti i provesti vreme sa sobom. Eto to sam naučila dok je beli pas lajao na mene.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 1. JUNA. NA POKLON SE DOBIJA LUKSUZNI MAGAZIN, A DIGITALNA IZDANJA SU DOSTUPNA NA NSTORE.RS
