Bila je subota, jedanaest sati pre podne, i još od petka, nakon povratka iz Banjaluke, u kojoj su Fric, Dobrila i Profesor filozofije pravili društvo Kinezu Liju, koji je tamo izveo svoj performans prvi put javno, svi su bili iscrpljeni, i zaspali su tog dana već oko šest po podne. I sada, u subotu u jedanaest, neko je pozvonio na vratima. Svi su se u istom trenu probudili, ali niko se nije ni pomerio. Na Dobrilinoj majici u kojoj je spavala, pisalo je: „Kad neko počne da mi prepričava šta je sanjao, ja odmah počnem da razmišljam gde da pobegnem i da se odmorim.“ Na majici Profesora filozofije je pisalo: „Pošto se jedva i iz Bosne vratim kući, onda u San Francisko, na primer, bolje i da ne idem.“ Na majici Kineza Lija je pisalo: „Javno eksponiranje je kao čir pred perforacijom, korak od sepse čovekovog uma.“ Jedino se Fric probudio u beloj haljini, dugoj do gležnjeva, na kojoj je pisalo: „Dok srce jeca zbog izgubljenog, duh se smeje nađenom.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 15. JUNA
Tagovi
