Grčka je potresena izbegličkom tragedijom u Sredozemnom moru u kojoj se utopilo na stotine ljudi. Da li grčke vlasti snose za to odgovornost?
Grčka javnost ovih dana gotovo i da ne čuje mnogima ružnu frazu „ilegalni migranti“. Umesto toga, sa simpatijama govore o „izbeglicama“, o „neverovatnoj patnji“ i „nepravednoj smrti u hladnom grobu Mediterana“. Građani Grčke šokirani su tragedijom u Jonskom moru: oko 47 nautičkih milja jugozapadno od malog obalskog grada Pilosa na Peloponezu, došlo je do brodoloma u kojem je živote izgubilo verovatno na stotine ljudi. Reč je o jednoj od najvećih i najšokantnijih izbegličkih tragedija u Evropi poslednjih decenija.
Mrtve izbeglice odavno su deo svakodnevice na grčkoj obali Sredozemnog mora – zemlja se navikla na patnju. Pre samo nekoliko nedelja, 26. maja, u blizini Mikonosa potonuo je jedan brod. Devet izbeglica koje su se tada utopile dobilo je samo nekoliko kraćih izveštaja u grčkim medijima. Tek je tragedija razmera kao ovih kod Pilosa, u kojoj su stradala brojna deca, mogla ponovo da potrese Grke.
Privremena grčka vlada odmah je proglasila trodnevnu nacionalnu žalost. Na tri dana zaustavljena je i predizborna kampanja za drugi krug parlamentarnih izbora 25. juna. Predsednica Katerina Sakelaropulou i nekoliko drugih političara otišli su u Kalamatu, gde se zbrinjava većina od 104 spasenih, kako bi pokazali svoju solidarnost s njima.
Čak su i neki grčki političari koji su karijeru napravili na huškanju protiv izbeglica i migranata, poput donedavno aktuelnog ministra razvoja Adonisa Georgijadesa ili njegovog stranačkog kolege, bivšeg ministra zdravlja Tanosa Plevrisa, sada duboko pogođeni. Ipak, oni ni sada u izjavama ne zaboravljaju da naglase potrebu zaštite granice.
Više niko ne govori o „invaziji“
Provladini grčki mediji, bliski prethodnoj, a najverovatnije i budućoj konzervativnoj vladi stranke Nova demokratija, insistiraju da su za sve „krivi trgovci ljudima“. Izbeglice su se utopile jer su ih „kriminalci strpali u potpuno oronuli brod“, piše list „Apogevmatini“. Takođe, često se navodi da bi izbeglicama bilo bolje da legalno dolaze u Evropu, a ne da rizikuju svoj i živote svoje dece – ali se prećutkuje činjenica da takvih legalnih načina praktično nema.
I pored svega, oni koji u Grčkoj govore o pravu izbeglica na azil i pravu na bezbednost i fizički integritet, još uvek su u manjini. Ponekad ih čak optužuju da „nisu patriote“ jer žele da otvore granice Grčke i Evrope za „osvajače“.
Društveni konsenzus protiv migracija
Od 2020, kada je nekoliko hiljada izbeglica čekalo na grčko-turskoj kopnenoj granici i pokušalo da se probije u Grčku preko reke Marice, većina grčkog društva i jeste uverena da su izbeglice „osvajači“ od kojih Grčka mora da se brani. Postoji široki konsenzus da bi trebalo nastaviti sa izgradnjom granične ogradu na Marici i pooštriti kontrole na otvorenom moru.
Iako se stalno ponavljaju izveštaji o tome kako obalska straža nezakonito deportuje potencijalne potražioce azila nazad u turske vode (tzv. pušbekovi), mnogi Grci zvog toga nisu ogorčeni. Naprotiv, u prvom krugu parlamentarnih izbora održanom 21. maja, postalo je jasno da velika većina odobrava praksu pušbekova vlade premijera Kirjakosa Micotakisa. Sveukupno, gotovo 55 odsto birača glasalo je za njegovu Novu demokratiju i stranke desno od nje – dakle za one koji se zalažu za „Tvrđavu Evropu“.
Opasan put preko centralnog Sredozemlja
Micotakisova vlada ponovo je zvanično demantovala izveštaje o pušbekovima, ali njen cilj je očigledno da se pročuje da izbeglice više nisu dobrodošle i da će, ako i stignu do Grčke, tamo i ostati, bez izgleda da otputuju dalje u Nemačku, Holandiju ili Švedsku, gde su socijalne povlastice daleko privlačnije.
Čini se da je ta poruka odavno stigla. Sve više potražilaca azila i migranata više ne koristi rutu iz Turske prema egejskim ostrvima, već mnogo onu opasniju zapadno od Grčke, u centralnom Sredozemlju. Malobrojni dobrostojeći među izbeglicama pokušavaju da privatnim jahtama iz Turske stignu u Italiju. Siromašni idu putem koji vodi od Libije do Italije.
Krivica nije samo na trgovcima ljudima
Do sada je u 2023. tom rutom u Evropsku uniju stiglo najmanje 12.000 izbeglica. Pritom je njih 1.166 umrlo pokušavajući da šrplovi more – i to ne računajući mrtve iz Pilosa. Prema podacima EU-portala „Statista“, od 2014. godine u Sredozemnom moru utopilo se gotovo 30.000 izbeglica. Uglavnom se radi o onima koje su trgovci ljudima smestili u trošne brodove i potom ostavili same.
Međutim, u slučaju tragedija poput one u Pilosu, nije dovoljno krivicu pripisati samo trgovcima ljudima, kaže Stelios Kuloglu, poslanik grčke levičarske Sirize u Evropskom parlamentu. Kad to kaže on ukazuje na zemlje poput Francuske, „koje su svojim vojnim intervencijama izazvale probleme s izbeglicama“, ali i zemlje poput Poljske i Mađarske, „koje ne primaju izbeglice koje su im dodeljene“.
Prema Kulogluu, i Grčka je odgovorna za tragediju kod Pilosa: „Prema zvaničnim informacijama obalske straže, brodolomci nisu želeli nikakvu pomoć od brodova u okolini – verovatno zato što su se te izbeglice bojale pušbeka i strahovale da će im biti oduzeti mobilni telefoni ili čak novac. Zato rizikuju i nastavljaju put za Italiju na pretovarenim brodovima. Radije rizikuju sve, nego da se vrate tamo odakle su krenuli, u Libiju, u pakao.“
U međuvremenu, neki stručnjaci već govore o mogućoj krivičnoj odgovornosti grčkih vlasti. „Kada je obalska straža naišla na prevrnuti brod, grčka država bila je dužna da nastavi sa spasavanjem“, kaže Vasilis Cijanos, sociolog sa Univerziteta u nemačkom Kilu i predsednik Saveta za migracije (RfM), udruženja oko 190 naučnika koji se bave pitanjima migracija. „Siguran sam da se ne radi samo o nemaru“, kaže Cijanos za DW. „Ako se netko davi, ne pitamo ga da li smemo da ga spasavamo. To je osnovna logika na moru.“
