Ukoliko pogledate sadržaj domaćih TV kanala, uglavnom neko neprimereno glasno govori ili još gore, viče na sagovornike. Pustite-radio stanicu i na većini gde su domaći izvođači je iritirajuća muzika, vaspitanom čoveku neprihvatljivog tekstualnog sadržaja. Izađete u kafić, a u njemu, kao i onom do njega, slušni aparat razaraju preglasni tonovi aktuelnih izvođača. Kao pojava se ustalilo i vikanje u razgovoru. Sve ovo je deo naše svakodnevne komunikacije i nažalost, to nam je postalo normalno. A da li jeste?
Zaista ne mogu da budem neiskrena i lažem sebe, jer odlično znam da nije. Živimo u oštećenom, preglasnom društvu. Ni sama toga nisam dovoljno svesna dok mi u određenim situacijama u trenutku ne zaigra želudac ili mi se zatvori grlo pod pritiskom stresa zbog neprijatnosti i verbalnih napada koji su sada gotovo svuda prisutni. Ovu našu nenormalnost posebno uočavam kada izađem iz Srbije. Iznenade me emisije na TV kanalima kada vidim lep sadržaj i radio-stanice koje ne puštaju histeričnu muziku. Iznenadi me mir i ljubaznost. Uvek se prijatno iznenadim kada mi se neko izvini, mirnim tonom, jer me je slučajno prekinuo u razgovoru. Iznenadi me i taj usporeni govor, miran i tiši ton. Iznenadi me vozač koji me je propustio kao pešaka, a da pri tome nije uništio svoju sirenu usled histeričnog sviranja, ali to je deo nekog drugog problema. Sigurna sam da upravo u tim iznenađenjima leži odgovor na svu nenormalnost društva u kome skoro pola veka živim, uveravana sa svih strana da je kod nas sve u najboljem redu.
Verujem da znate da je vika tipičan znak agresije. Podizanje glasa stvara stres i napetost koji često eskaliraju u svađu. Čak i da svađa nije u osnovi naše namere, verujem da smo toliko glasni jer se uporno trudimo da nadjačamo buku. Nameće mi se i mišljenje da tim glasnim govorom pokušavamo da nadjačamo i sve nametnuto kao „normalno“, što svakako nije, ali nas okružuje. Kako reče jedan mudar čovek, čiji višedecenijski rad u svetu marketinga veoma cenim: „Bolje te svi čuju kada si tiši i kada sporije govoriš. Usmere pažnju ka tebi i savršeno čuju sve što želiš da poručiš.“
Zato, tiše, molim vas. Krenite od sebe i videćete kako umirujuće delujete na druge iz vašeg okruženja. Te male, lične promene nas mogu dovesti i do boljeg razumevanja, jer nam se glas gubi u kakofoniji. Neophodno je da prihvatimo realno stanje sa razumevanjem i da se lagano menjamo kako bismo se sačuvali od verbalnog nasilja koje ovde caruje, a treba nam mir. Mir u tonu, glavi i najvažnije – mir u duši.
Tagovi
