Svetska organizacija za zaštitu prirode (WWF) aktivno se bori protiv ekološkog kriminala širom sveta, a naša zemlja u tome nije izuzetak. U okviru njihovih brojnih uspešnih projekata nalazi se i jedan posebno značajan za našu sredinu, a to je projekat SWIPE – uspešno suzbijanje kažnjivih dela protiv divljih vrsta u Evropi.
Šta su kažnjiva dela protiv prirode i životne sredine? U fokusu ovog projekta, to su pre svega – krivolov, trovanje i krijumčarenje zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta. Prema procenama stručnjaka, ekološki kriminal je četvrta najunosnija aktivnost organizovanog kriminala na svetu, nakon trgovine ljudima, drogom i oružjem.
Tim povodom nas je tim WWF-a sproveo kroz nekoliko područja širom Vojvodine, na kojima se nalazi neprocenjiv biodiverzitet naše zemlje, a čuvaju ga ljudi toliko posvećeni svom poslu u očuvanju prirode – da to za njih odavno nije samo posao. Na tom putu, u saradnji sa ovim stručnim nadležnim organima upoznali smo se sa problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju u oblasti ekološkog kriminala. Od zakazivanja sistema, kolektivne svesti do manjka edukacije o vrednosti divljih vrsta koje obitavaju sa nama u ovoj zemlji, ušli smo u priču previše široku da stane u jedan skroman tekst. Ipak, potrudićemo se da prenesemo makar deo onoga što smo videli, u nadi da ćete u sledećoj poseti prirodnim blagodetima nekim drugim, jasnijim pogledom posmatrati svet oko sebe.
Ukoliko vam zločini protiv prirode još uvek zvuče kao hiperbolična konstrukcija – možda ćete posle ovog čitanja promeniti svoje mišljenje. A počećemo od Tamiša.
Svojim meandrima, očuvanim rukavcima, prostranim poplavnim pašnjacima i poplavnim šumama, Tamiš predstavlja pravo bogatsvo biodiverziteta, a ovome pridonosi i pet velikih ribnjaka koji se nalaze na ovom području. Na obali nas je dočekao tim ponosno uniformisanih ribočuvara na čelu sa gospodinom Oliverom Andžićem, spremni da nas upoznaju sa tamiškim vodama. Iako se u njoj svakodnevno nalaze, njihov posao je daleko od smirujuće prirodne idile.
Od prekomernog izlovljavanja ribe mrežama, senkerima, puštanjem struje, pa i nabadanjem vilama – a verujte, ljudi su kreativni u eksploataciji – ribočuvari se na terenu suočavaju sa najrazličitijim slučajevima. Riba se izlovljava čak i u područjima mrestišta. Kada se suoči sa krivolovcem, ribočuvar kao službeno lice ima pravo da ga legitimiše i zapleni mu opremu. Ukoliko počinilac ne sarađuje, može se pozvati policija, sa kojom inače imaju dobru saradnju i koja u najkraćem roku izađe na teren. Oprema se zaplenjuje i započinje sudski proces. Otkako Oliver i njegove kolege kontrolišu ovaj region, a svaka oblast ima svoju nadležnu organizaciju, slučajevi krivolova su smanjeni na 80 odsto. Taj trend ne ogleda se u tome da krivolovaca odjednom ima manje, već da prosto ima više ribočuvara koji ih uhvate na delu.
Kako kažu u Ribolovačkom Savezu Vojvodine, koji smo posetili u Novom Sadu, gde se čuva zaplenjena krivolovačka oprema – krivolov se u Srbiji u velikoj meri isplati. U presudama se uvek kao po pravilu prepiše najmanja novčana kazna, što iznosi oko 5000 dinara. Ukoliko krivolovac zaradi deset puta više u jednom danu, on je time nedotaknut. Ono što im čini najveću štetu za sada je zaplenjena oprema, pogotovo ako sud presudi trajno oduzimanje. Iz tog razloga, nije čudno što krivolovci svu imovinu prepisuju na članove porodice. Što je više ribočuvara, to je teren bolje nadgledan i smanjuje se šansa da će se vršiti kažnjiva dela. Veliki broj lokalnih čardi zabranjenu ribu kupuje „ispod stola“. Ribokradice rade udruženo, u pitanju je organizovani kriminal – velika je zarada u pitanju, a rizik da budu uhvaćeni premalo košta. Potrebno je više ljudstva, ali ključ je, kako kažu, u većim novčanim kaznama.
Od čovekove pohlepe sa kojom se suočavaju oči u oči u svojim čamcima, do sporih presuda sa beznačajnim kaznama, ribočuvari se snalaze kako znaju i umeju. Većina od njih kao bivša vojna lica, posvećeni su terenu i dobro znaju šta čuvaju i zašto. Međutim, poznata je parola – sistem deluje na papiru, ali ne i u praksi. U želji za profitom neke karike jednostavno pucaju, a priroda plaća najveću cenu.
Iva Svilar iz Svetske organizacije za zaštitu prirode WWF Adria, takođe ističe ovaj problem. „Institucije i organi u našoj zemlji sarađuju, ali problem je u nedostatku kapaciteta.“ Ona dodaje da jednostavno nemaju dovoljno ljudi koji bi mogli da se fokusiraju samo na ovu temu. „To je još jedna od stvari koje moramo popraviti – da imamo više zaposlenih u tim institucijama ili državnim organima.“
Ona dodaje da naš zakonski okvir jeste relativno dobar, iako postoji prostora za poboljšanje. „Ono gde dolazi do problema jeste u stvari primena ovih zakona“, kaže Iva. „Ono na čemu mi radimo kao Svetska organizacija za zaštitu prirode u Srbiji je zaštita divljih vrsta i smanjenje broja ovih dela. Najveći nedostatak je u tome što slučajevi dosta dugo traju, često se završavaju oportunitetom, kazne su relativno blage, tako da prosto daju povod ljudima koji čine ta kažnjiva dela da ih ponove. Oni imaju veću zaradu od onoga što će platiti na ime prekršajnog, odnosno krivičnog dela.“
Zaputimo se dalje na sever i naići ćemo na još jednu prirodnu oazu – Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje, na krajnjem severozapadu Srbije i granici sa Mađarskom i Hrvatskom, i u sklopu njega Eko-centar Karapandžu. Ovo područje je 2001. godine dobilo status rezervata zbog prisustva ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Prepoznato je i od strane Uneska i i deo je Rezervata biosfere Mura-Drava-Dunav, jedinog petodržavnog rezervata biosfere u svetu. Sve je to ogromna zajednica prirode i čoveka. Kako kaže Radmila Šakić Peurača, samostalni referent za zaštitu životne sredine i zaštićeno područje: „Održivo gazdovanje znači korišćenje prirodnih resursa za potrebe ljudi uz istovremenu obnovu i očuvanje. Priroda daje svoje usluge čoveku, a on to treba da koristi racionalno i isključivo održivo.“
Na malom području nalazi se 284 vrste registrovanih ptica, 60 vrsta sisara, preko hiljadu biljnih vrsta, „ogromno bogatstvo na ogromno bogatstvo divljih biljnih i životinjskih vrsta pod različitim režimima zaštite na jednom relativno malom području“, dodaje Radmila. Međutim, negativnim delovanjem čoveka u poslednjih stotinak godina prostor se suzio na veoma usku prugu uz Dunav i tu su jedino još prisutne određene vrste. Samim tim njihova vrednost je neprocenjiva. „Naš je jedini i najvažniji posao da njih zaštitimo i da pokušamo da im pomognemo da opstanu“, kaže ona.
Neke od vrsta u okviru rezervata spadaju u lovne divljači. U lovnom rezervatu prisutni su divlja svinja i jelen kao visoka divljač. Lov se dešava u strogo kontrolisanim uslovima i granicama tako da ne remeti prirodni poredak. Ipak, tamo gde ima divljači ima i krivolova. „Kad vi nađete tragove već završenog krivolova tad je stvar već gotova praktično. Poželjno je da predupredite krivolov ako je ikako moguće mada krivolov je nešto što prati lov“, dodaje Bojan Tadić, šumarski inženjer.
„Kada je krivolov u pitanju, veliki je gubitak u genetskom fondu“, kaže Bojan. Čak i kada pretpostavite da je jelen ubijen u krivolovu – često ne možete sa sigurnošću da znate šta se desilo. Teško je dokazati slučaje krivolova kada vam ostanu samo ostaci životinje. „Poražavajuće je kada krivolovci odstreljaju upravo takva kapitalna grla i kada rade to na način koji je neprihvatljiv i u uslovima koji nisu optimalni. Ako vi niste lovili tog jelena, a niste, jer mi kad lovimo tu divljač, donesemo je na lovačku kuću i o njoj postoji i pismeni i svaki drugi trag. Nekoga ko to radi nelegalno vi ne možete lako da nađete“, objašnjava on. Ono što se često pronađe je trofej. Kosti glave ili trupa. „Vidite da je već u pitanju nekoliko meseci, a onda je zaista kasno. Samo konstatujete da ste izgubili kvalitetno grlo – to je poražavajuće.“
I opet se postavlja isto pitanje. Govori nam Bojan: „Vi morate biti prisutni tu, ali ne možete 24 sata uspeti da čuvate celo područje – koliko takva vrsta čuvanja košta, koliko to ljudi traži? Koliko je njih potrebno?“
Ipak, krivolov je nešto što se ne događa često na ovom području. U granicama rezervata sve je strogo kontrolisano. Najproblematičniji delovi su na samom obodu, tamo gde se rezervat graniči sa poljoprivrednim zemljištem. Životinje ne znaju za granice i one se slobodno kreću, bilo to područje zaštićeno ili ne. Upravo na takvim mestima pronalaze se slučajevi još jednog tipa kažnjivog dela, a to je trovanje. Na njivama se dešavaju i namerna i nenamerna trovanja. Poljoprivrednici umeju da ostave lešinu otrovanu jakim i zabranjenim otrovima, kako bi se otarasili jazavaca, lisica i drugih vrsta koje im ugrožavaju prinos, a u tom poduhvatu često nastrada i orao belorepan – najveći orao Evrope.
Ipak, u Eko-centru Karapandža nadležni se trude da što više deluju na lokalnu i širu zajednicu – upravo kroz edukaciju. U ponudi su prezentacija rezervata, edukativni čas, obilazak edukativne staze uz pratnju stručnog vodiča-čuvara zaštićenog područja, vožnja biciklom, vožnja motornim čamcem ili čamcem na vesla. Postoje čitavi interaktivni programi učenja za najmlađe posetioce, a cena ulaznice je simbolična. „Mi se nadamo povećanom broju gostiju i povećanom broju ljudi koji će prepoznati važnost ovog mesta samom svojom posetom i doneti neki benefit društva u celini“, zaključuje Radmila.
Iva Svilar takođe dodaje da su „neophodne kontinuirane obuke, podizanje znanja o važnosti ovih dela i posledicama koje imaju i na prirodu i na ljude.“
Osim krivolova i trovanja, treći problem u fokusu suzbijanja ekološkog kriminala jeste krijumčarenje strogo zaštićenih vrsta. Upravo to nas je dovelo na vrata zoološkog vrta na Paliću, gde se nalazi prihvatilište za zaštićene divlje vrste, koje su uspele da prežive bilo koje od ova tri dela. Sonja Mandić, direktorka zoološkog vrta na Paliću istakla je da je od 2004. godine približno 4700 jedinki prošlo kroz njihovo prihvatilište.
Kada govorimo o krijumčarenju, Sonja je istakla da se broj zaplenjenih životinja na carini poslednjih godina povećava, što su bolje organizovani inspekcijski organi i carinske službe. „Od prve zaplene 2004. godine kada je u prihvatilište stigao jedan patuljasti kajman i jedna jedinka burmanskog pitona, zaista veliki broj životinja je prošao kroz prihvatilište. Najveći broj su ptice, ali je bilo i većih egzotičnih životinja, prvenstveno mislim na zveri kao što je jedinka afričkog lava koja je zaplenjena prošle godine. Dve odrasle jedinke mrkog medveda zaplenjene prošle godine u Srbiji u junu“, ispričala je ona. Nabrojala je veliki broj loptatskih pitona, karpet pitona, mrežastih, udava, veliki broj ptica pevačica, a i zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta koje su poreklom iz naše zemlje iz zaštićenih područja prirode.
Na Paliću se trude da svaku jedinku koja može da se oporavi, a poreklom je iz domaćeg prirodnog staništa, puste nazad u divljinu. „Vraćanje u prirodnu sredinu vrši se posredstvom Zavoda za zaštitu prirode na područje koje oni odrede, ali je to moguće naravno samo za domaće zaštićene i strogo zaštićene vrste“, objašnjava Sonja. „Jedinke pitona i različite egzote, marmozete, kajmani, afričke kornjače, lav, jednostavno nemaju prirodno stanište u našoj zemlji niti bilo gde u Evropi, tako da ne mogu ni biti vraćene u prirodu“, dodaje.
Međutim, kapacitet nijednog prihvata nije neograničen. Najproblematičnije je prihvatanje opasnih životinja, zmija, a pogotovo zveri. „To moraju da budu volijere ili smeštajni prostori koji mogu kao prvo i osnovno fizički da zadrže tu životinju da ne predstavlja opasnost za stanovništvo“, objašnjava Sonja. „Potrebno je zatim poštovati i zakon o dobrobiti životinja iz ugla određivanja što boljih životnih uslova za tu životinju. Isto kao što mi ne možemo da znamo šta je sledeće što policija ili inspektori ili carina mogu da dopreme do prihvata u zološkom vrtu, isto tako ti organi nemaju pouzdane podatke o tome šta će sledeće biti zaplenjeno“, dodaje.
Drugi veliki problem sa kojim se suočavaju i na Paliću jeste dugo trajanje sudskih postupaka. „I prekršajni i krivični postupci bez obzira na ograničenja koja su propisana zakonima ipak prilično dugo traju. Kada nekoliko godina budu smeštene u volijerama u zoološkom vrtu, životinje timaritelji hrane ručno, dobijaju veterinarsku negu i sve uslove koje možemo da im pružimo. Jako je teško raditi odivljavanje takve jedinke i vratiti je u prirodu sa sigurnošću da je to ono najbolje što smo mogli u tom trenutku da uradimo“ objašnjava Sonja.
Neke zemlje imaju više problema, neke manje. „Srbija je, kada govorimo o problemu krijumčarenja kroz tranzitne zemlje, na putu ka Evropskoj uniji, tako da smo tu detektovali problem“, dodaje Iva Svilar. Kako kaže, najproblematičniji je pogranični deo sa Mađarskom. Neke zemlje su zemlje u koje krijumčarene vrste pristižu, tako da svi imaju različite vrste problema i različite načine na koje se bore protiv ovih dela. „Ono što je važno istaći je saradnja između nadležnih organa u zemljama pogotovo kada govorimo o krijumčarenju, zato što često te životinje prolaze nekoliko granica i saradnja policije i carine i u regionu i Evropi međunarodno je jako važna“, kaže Iva. Vrlo često je u pitanju organizovani kriminal i dosta novca se zarađuje krijumčarenjem. „Jako je teško prepoznati, detekotvati taj lanac krijumčara tako da u suštini treba raditi na razmeni znanja i regionalnoj i međunarodnoj saradnji“, dodaje. Nacionalne institucije takođe moraju biti umrežene u ovoj oblasti. „Mi bismo voleli da u Srbiji u nekoj skorijoj budućnosti vidimo uspostavljanje koordinacionog tela koje bi se sastojalo od svih relevantnih nadležnih organa i institucija koje se ovim bave, od trenutka detektovanja nekog od ovih dela do sankcionisanja – da bi se u što kraćem vremenskom periodu prikupili dobri dokazi i sankcionisala dela. Zajednička saradnja je ključ“, objašnjava Iva.
Iz Svetske organizacije za zaštitu prirode u Srbiji takođe ukazuju na nedostatak sistematizacije podataka. „Mi smo prikupili dosta podataka i od osnovnih i od prekršajnih sudova, inspekcija, međutim, ti podaci nisu sistematizovani – ne mogu se doneti zaključci u vezi sa trendovima, rastom i padom broja slučajeva jer prosto nismo sigurni da su podaci dovoljno precizni“, tvrdi Iva. U Srbiji su najveći problem trovanje, slučajno i namerno, krijumčarenje i krivolov. Ove tri vrste dela su najčešće. Unapređenje zakona, bolje ulaganje u institucije, obučavanje kadra koji će se baviti ovim problemom, saradnja nadležnih organa, podizanje svesti zajednice, edukacija mladih – možda je lista ka boljitku pozamašna, ali mora se hrabro zakoračiti i pružiti podrška onima koji to već čine. Ako sistem ostane da deluje samo na papiru, čini se da ćemo sve više životinjskih vrsta takođe gledati samo na slikama.
Tagovi
