Ja nemam svoj drugi grad kao što neki imaju Beograd. Beograd je moj jedini grad a lepo je imati mesto gde živiš i mesto koje živi u tebi. O tome razmišljam dok vučem noge po vrelim stenama. Ovo je prvi put da sam otišla na more da bih pisala, da bih konačno završila taj roman koji je odavno završio mene. Nekad sam mislila da je sve što mi treba odlazak u prirodu, kao da priroda može da natera čoveka na tako nešto. Možda između ostalog zato što čovek na moru konačno može da bude i neko drugi, makar nakratko. Lakše se zamisliš i odlutaš od svog svakodnevnog života.
Uzela sam svesku da pišem beleške ali nisam znala o čemu drugom nego o onom što vidim ispred sebe. Zajebano je to more, daje ti da mu se diviš ali te i uslovljava da o njemu pišeš ili da makar kad pišeš, to radiš pod njegovim uticajem. Zavuče se u redove i nakinđuri ih nekakvim morskim suvenirima. Zatvaram svesku i prstima prelazim preko izbočina na steni, preko ispupčenja i ulubljenja, krivina i usekotina. Možda je stenama čak i pošlo za rukom da na trenutak ukradu pogled s mora.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 6. JULA
Tagovi
