Predsedniku Emanuelu Makronu može dosta toga da se zameri, počev od brojnih neispunjenih obećanja, ali u ovoj priči on je samo poslednja karika u lancu odgovornosti. Problem asimilacije i integracije migranata iz Magreba i podsaharske Afrike postoji već pola veka. Prva pobuna migranata i njihovih sinova, kao posledica serije otkaza u velikim fabričkim postrojenjima, videla se u predgrađu Liona Megetu 1981. godine. I tada su kao i danas prve žrtve bili automobili, spaljeno ih je nekoliko stotina.
Za razliku od evropskih nacija, od Italijana i Španaca, preko Poljaka i Rusa, do južnoslovenskih naroda i Grka koji su se perfektno, bez ikakvih posebnih politika, uklopili u francusko društvo i već u drugoj generaciji postali Francuzi, sa Arapima francuski melting pot nije funkcionisao u dobroj meri. Dok su migranti iz evropskih zemalja listom davali deci francuska imena, migranti iz Magreba su nastavili sa tradicionalnim imenima, od Muhameda do Ajše.
Vlada Žiskara D’Estena je još 1977. godine usvojila plan „Habitat et vie social“ s ciljem da se migranti što bolje integrišu i zatim što brže asimiluju. Predsednik Fransoa Miteran je lansirao čak četiri reforme sa istim ciljem. Rezultati su bili takvi da je njegov naslednik Žak Širak definisao zatečenu situaciju 1995. godine kao neprihvatljivu „društvenu frakturu“ lansirajući neku vrstu „Maršalovog plana“ za periferije-geta.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 6. JULA
Tagovi
