Francuska ima pozamašnu reputaciju kada su u pitanju protesti i to je zasnovano na istinitim događajima – Francuzi imaju dugu tradiciju radikalnih političkih protesta. Ali ukoliko ste mislili da se ta demonstrantska francuska narav rodila u 19. veku sa radničkim sindikatima, moraćete da vratite film još malo unazad.
Čini se da su protesti duboko urezani u kulturu ove zemlje, poput dezena na narodnoj nošnji. Evropljani su vekovima voleli da učestvuju u narodnim ritualima zvanim „charivari“ – kada lokalne zajednice javno ismevaju i ponižavaju ljude optužene za nemoralna dela. U Francuskoj su ovakvi nemili događaji vremenom postajali sve miliji i sve više politički, pa su upravnici i moćnici često bivali meta paprene osude.
Od takvih davnina, protesti su integralni deo javnog života skoro svakog Francuza. Samo ukucajte spisak svih protesta u Francuskoj ikada i videćete da čak od 13. veka pa sve do modernog vremena pobune nisu prestajale.
Prošlo je više od 1.500 godina otkako je osnovano francusko kraljevstvo, 480 otkako je francuski postavljen kao zvanični jezik, više od 200 godina od čuvene Francuske revolucije i više od 60 od establišmenta Pete Francuske Republike. A opet niko ne može da odgovori na pitanje kako su, tri dana nakon što je policajac ubio 17-godišnjeg dečaka u utorak 27. juna, izgoreli automobili, razbijeno staklo i drugi izlivi besa obeležili improvizovani spomenik gde je tinejdžer nastradao.
Nasilje je bilo usmereno pre svega na državne simbole: policijske stanice, škole, a posebno na gradske većnice. U ponedeljak 3. jula, u brojnim gradovima ispred gradskih većnica održani su skupovi solidarnosti. Od početka nereda širom zemlje uhapšeno je više od 3.000 ljudi.
Klupko se odmotava vekovima
Francuska demokratija je izgrađena na modelu u kojem glasanje nije jedino sredstvo narodnog izražavanja – demonstracije takođe izražavaju nezadovoljstvo politikom vlade, za Francuze – vrlo efektno. U poslednjem slučaju država je optužena da ne vidi boje jer je nastradali dečak bio alžirskog porekla.
I sasvim je jasno da su ovaj sistem Francuzi prihvatili kao funkcionalan da poprave sve što ne prolazi: u maju 1968. brutalni policijski udar na studente demonstrante pokrenuo je opšti štrajk i masovnu pobunu zbog koje je i sam predsednik Šarl de Gol pobegao iz zemlje. Godine 1995. došlo je do talasa ogromnih generalnih štrajkova nakon kojih je povećana minimalne zarade. Pobuna žutih prsluka 2018. zaustavila je pokušaj Emanuela Makrona da uvede porez na ugljenik koji bi neproporcionalno uticao na siromašne.
Međutim, sa revolucionarnim duhom na francuskim ulicama šeta se i nasilje. Bes ugnjetavanih mora negde i da razbije izlog, a policija mora pokazati surove zube da obuzda nemire protiv vlasti. Izazivači nereda se sve više kažnjavaju hapšenjem i sve više nasilni pristup države pokreće pitanje prava na portestovanje.
Nije jasno zašto Francuzi vole baš toliko strastveno da protestuju, mada se nacionalna „kultura sukoba“ najviše vezuje za Revoluciju 1789. godine, kada su se republikanske snage borile protiv rojalista da zbace sa vlasti omraženu monarhiju. Ali oni kao da iznova i iznova raspravljaju o stvarima na veoma žestok način, kao da vode stalni građanski rat oko toga šta bi njihova zemlja trebalo da bude.
„Živela Revolucija!“, uskliknuće svaki baget kada se prepeče u rerni.
Da li demonstracije u Francuskoj uvek urode plodom? Ne. Višemesečni štrajkovi železničkih radnika nisu uspeli da ubiju Makronov remont francuskog železničkog sistema 2018. A ni 2016. godine pobune nisu mogle da zaustave reforme rada Fransoa Olanda, niti povećanje starosne granice za odlazak u penziju 2010. pod bivšim predsednikom Sarkozijem. Međutim, protesti imaju veću stopu uspeha nego u SAD prema analitičarima.
Osim toga, čak i tamo gde demonstracije nisu uspele, francuska kultura protesta je otežala i usporila donošenje kontroverznih zakona i primorala predsednike da plate cenu za uznemiravanje javnosti – podseća li vas to na „charivari“?
Tagovi
