„Predsednik je uhvaćen kako mu puše, pa će uskoro neki ljudi morati da umru“, počinjala je pesma koju ću prvi put čuti u leto 1999, tik pošto su utihnule sirene za vazdušnu opasnost. „Iračka tela rasuta okolo, kasetnim bombama koje padaju po njihovim šupama i njihovim domovima“, nastavljala se „Outbreak“.
Bend se zvao Anti-Flag, album je „A New Kind of Army“, i jeste da tih 55 sekundi nije govorilo baš o SR Jugoslaviji, nego o jednom drugom ratu i jednom drugom predsedniku, ali bilo je sasvim dovoljno da im poklonim pažnju.
Postojala je ta grupa, dakle, i negde od „Outbreak“ postala mi je važna; baš zato što su bili Amerikanci, pa još iz radničkog Pitsburga, i što se nisu libili da iskoriste svoj glas i svoju popularnost – a postali su, tokom godina, dovoljno popularni da im se spotovi vrte na MTV-ju i da im velikim slovima ispisuju naziv na posterima za festivale – za ono u šta su verovali.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. AVGUSTA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS