U trenucima globalne pomame za Nolanovim “Openhajmerom”, stižu “Čuvari formule” – nagradom filmskog festivala u Lokarnu ovenčani film Dragana Bjelogrlića koji nudi nešto klasičniji (ali ništa manje zadivljujući) osvrt na slabo poznatu epizodu istorijskog raskršća medicinskih i nuklearnih nauka. Zasnovan na knjizi Gorana Milašinovića “Slučaj Vinča”, ovaj elegantno konstruisani film fokusira se na dileme briljantnih naučnika koji su, pomalo nevoljno, gurnuti na međunarodnu političku pozornicu. Iako se upravo u tome mogu nazreti odjeci Nolanovog epa, “Čuvari” se razlikuju po tome što uključuju i herojstvo običnih ljudi, i po tome što pokazuju kako, iako je genijalnost dragocena, samo izlaganje svakodnevnijoj ljudskoj pristojnosti može tvrdoglavi naučnički ego ozračiti saosećanjem potrebnim za pravu mudrost .
Godina je 1958. i Žorž Mate (čiju ulogu igra Aleksis Manenti) radi u svojoj prenatrpanoj laboratoriji na Institutu Kiri u Parizu. Hladnokrvno posmatra samrtne muke miševa – što je poslednji u dugom nizu njegovih neuspešnih eksperimenata transplatacije – kada dobija jedan poziv. Trojica mladih jugoslovenskih fizičara i njihov harizmatični profesor Dragoslav Popović (Radivoje Bukvić) hitno su dovezeni avionom nakon što nehotice bili izloženi ogromnoj radijaciji, i Mate je vrlo verovatno jedini lekar vičan da im spase živote.
Ako bismo se poslužili analogijom s američkim fudbalom, bio bi to Hail Mary pas (kvoterbek u poslednjim sekundama meča baca loptu prema svojim hvatačima, uglavnom preko celog terena, a uspešno dodavanje potencijalno donosi pobedu; biti ili ne biti situacija). Mate, sumnjičav u prirodu projekta, odbija da prihvati zadatak koji gotovo da iziskuje više agenata obezbeđenja nego li medicinskog osoblja. Kasnije, međutim, motivisan možda trudnoćom svoje supruge ili Popovićevim stanjem koje se rapidno pogoršavalo, on menja odluku. Istraživač u njemu (koji ispravlja svakoga ko bi ga oslovio sa doktore umesto profesore) nije mu dozvolio da propusti priliku da dokaže kako su njegove ekstremne teorije tačne.
U maestralnom ostvarenju Vuka Ršumovića, Ognjena Sviličića i Dragana Bjelogrlića, Mateova etički diskutabilna tendencija ka naučnim iskoracima ogleda se Popovićevom slučaju. Flešbekovi nas vode u nedelje koje su prethodile nesreći u Institutu “Vinča” pokraj Beograda, i upoznaju nas više s eruptivnim karakterom samog fizičara protagoniste, pritiscima koje je trpeo direktno od autokratskog jugoslovenskog predsednika Tita, kao i odnosima s njegovim istraživačkim timom sačinjenim od tek diplomiranih žutokljunaca koji na njega gledaju kao na boga. U međuvremenu, u Francuskoj, harizma mladih jugoslovenskih pacijenata “osvaja” lokalne medicinske sestre i bolničare, a lokalce koji im masovno daju krv da ni ne spominjemo. S druge strane, netrpeljivost koja je vladala između Popovića i Matea postepeno ustupa mesto bodljikavom, oporom uvažavanju zasnovanom makar na tome da jedan kod drugog prepoznaju slične ambicije, sličajn sjaj i identične, potencijalno fatalne, mane.
Dosta je umešnosti potrebno kako bi se izgradila kvalitetna i napeta priča oko zamršene nauke o kojoj većina ljudi ništa ne zna, ali Bjelogrlić to uspeva da učini na maestralan način. Naravno, uz pomoć kinematografije Ivana Kostića, produkcijskog dizajna Jelene Sopić i Jovane Cvetković, koji izgleda veoma realno, bez ikakvih prenaglašenih muzejskih bljutavosti.
Koliko god da je paranoja atomskog doba bila podstaknuta najmračnijim impulsima čovečanstva – kao što je, na primer, želja da se pritiskom velikog crvenog dugmeta s lica zemlje izbriše grad – “Čuvari” nas dirljivo podsećaju i na one druge, daleko ređe, vrste ekstrema; podsećaju nas na spremnost nekih izuzetnih pojedinaca da se podvrgnu neverovatno bolnoj, potencijalno smrtonosnoj proceduri, u nadi da će time uspeti da spase život potpunom strancu. Mate i Popović su ljudi koji su, sasvim sigurno, promenili čitavu istoriju. Ali ne smeju se zaboraviti ni mehaničar i domaćica (ljudi koji su Mateu donirali koštanu srž za njegov eksperiment). Na kraju, ipak su oni ti koji su na neki način promenili Matea i Popovića, oni su ti koji su im obezbedili daleko benignije nasleđe koje u ovom filmu konačno dobija dužno priznanje. Bjelogrlićevi “Čuvari” dokazali su da ona stara Čehovljeva “ako puška u prvom činu visi na zidu, onda do kraja mora i da opali” ništa ne vredi, i da dramatična priča ponekad može biti ispričana i o bombi koja nikada ne eksplodira
Tagovi
