Na vest o početku izgradnje pruge Beograd–Niš, sedamdesetih godina devetnaestog veka, u parlamentu ondašnje kneževine povela se žestoka rasprava o uvođenju železnice. Neke od bojazni koje su iznosili poslanici bile su gotovo fantastične, poput tvrdnje kako su vozovi „antipravoslavni“ i kako je „poznato da tamo gde pruga prođe žene manje rađaju!“. Ipak, progresu se teško staje na put, čak i ovde. Železnica je povezala tadašnju severnu i južnu granicu zemlje, ljudi su najpre pred lokomotivama bežali kao pred velikim platnom braće Limijer, a onda su se navikli, toliko da danas većina građana više i ne primećuje taj fenomen osim možda kao nostalgični artefakt minulih vremena.
Fast forward vek i po. Mesto isto. Tema: veštačka inteligencija. Zabrinutosti slične. Često su iracionalne kao ona koja tvrdi kako će AI da preuzme kontrolu nad nuklearnim oružjem i da nas sve sravni s horizontom. Sa svakom tiktoksičnom lažnom vešću strahovi rastu toliko da je „aifobija“ već prepoznata kao ozbiljan poremećaj i problem današnjeg sveta. S druge strane, ima i onih zasnovanih na realnim uvidima. Na primer, omiljeni mislilac svih vrsta alter-globalista, Noam Čomski, izjavio je kako je ChatGPT sredstvo za „visokotehnološki plagijarizam“. I tu je u pravu. Da li je postmoderna sa veštačkom inteligencijom dobila konačno ishodište svoje tvrdnje o smrti autora? Voleo bih da vidim raspravu o tome u skupštini. Bila bi svakako inspirativna.
Jedno od prvih i najglasnijih pitanja u vezi sa ChatGPT-jem jeste ono o tome da li će posao nas, pretenciozno samonazvanih kreativaca, agencijskih primenjenih pisaca, kopirajtera, dizajnera, kreativnih direktora, postati izlišan. Iz kuloara dopiru šapati: da li je veštačka inteligencija mogla da osmisli našu TV reklamu za Intezu; da li bi došla do onog slogana za VODAVODU; da li bi kreirala kampanju kakvu smo radili za novi brend Philip Moris Internationala? Može biti, može biti, ali ne mora da znači.
Moje dosadašnje iskustvo sa ChatGPT-jem govori kako ova zabrinutost spada u kategoriju onih iracionalnih i kako ga treba shvatiti baš tako, kao alat. Ono što mu (zasada) nedostaje, to je, pre svega, duhovitost. Pokušajte, pitajte ga. Neće vam reći ništa što će vam biti smešno, ili što će vas iznenaditi. Nećete se smejati njegovom humoru. Možete se smejati samo njegovim greškama. Ujedno, već je prepoznata kao važna činjenica ta da veštačka inteligencija (ponovo – zasada) nema telo, njome ne vladaju plime i oseke hormona, te ona emocije poznaje isključivo iz druge ruke. Sve to ide u prilog tvrdnji da, kakogod definisali kreativnost, ona nije jača strana veštačke inteligencije.
Dakle, za kraj ću pred zamišljenim parlamentom koji činite vi, čitaoci ovog magazina, izjaviti da skromno izdvajam mišljenje. Smatram da je zabrinutost po pitanju zamene kreativnih poslova veštačkom inteligencijom preuveličana. Realnije je da ona ima veću ulogu u pisanju projekata, u programiranju, u obrazovanju, a kad je agencijski milje na tapetu, u strateškom planiranju, jer barata ogromnim brojem podataka koji daju interesantne i relevantne uvide u navike potrošača.
A ako se i desi da me zameni, babina bašta u Jagnjilu ionako vapi za kreativnim pristupom okopavanju.
Tagovi
