Građanska konvencija o kraju životna se izjasnila za početak „aktivne pomoći“ pri umiranju kojoj bi francuski Parlament mogao dati pravni okvir ove jeseni. Već je petnaestak zemalja na tom planu donelo zakone. No, osim slova zakona, jedino će zaštita i jačanje javnog zdravstvenog sistema moći da jamče da je reč o istinskom izboru.
„Uzela sam tablete pre sat vremena. Otići ću do ponoći.“ Pošto je vratila volju za životom mladom samoubici, 79-godišnja žena, koja je preživela nacistički logor, je odlučila da je dovoljno živela. Uz muziku Keta Stivensa, još je kultni film Hala Ešbija Harold i Mod iz 1971. godine postavio pitanje slobode da se odabere svoja smrt. Godine 1974. su tri dobitnika Nobelove nagrade, među kojima i Francuz Žak Mono, pozvali „ljude da se izbore za poštovanje svog prava da dostojanstveno umru“. Od tog vremena je većina industrijski razvijenih zemalja usvojila zakone za poboljšanje kraja života preuzimanjem brige o ljudima na umoru i mogućnošću da se njihove patnje prekrate. U mnogim zemljama je „pasivna pomoć“ postala zakonita parlamentarnim putem ili razvojem sudske prakse; no, svega petnaestak zemalja dozvoljava „aktivnu pomoć“, još uvek pod strogim uslovima. Imajući u vidu starenje stanovništva, razvoj bolesti s bolnim ishodom i opadanje uticaja religija, rasprava se vodi u udruženjima, parlamentima i sudovima, od Čilea do Novog Zelanda, od Kvebeka do Južne Afrike.
Švajcarska je otvorila put svojim krivičnim zakonom iz 1942. godine, koji se može tumačiti kao tolerantan u pogledu „pomaganja u samoubistvu“ u odsustvu „sebične pobude“. Broj obuhvaćenih osoba u toj zemlji se sa manje od stotinu pre 2000. godine popeo na 1.391 (plus 221 stranac) 2021, što je 1,9% od ukupnog broja preminulih. Od kada je u Holandiji 2001. usvojen zakon o „prekidu života na zahtev i pomoći u samoubistvu“, broj prihvaćenih zahteva takođe iz godine u godinu raste da bi u 2022. dostigao brojku od 8,707. odnosno 5,1% od ukupnog broja preminulih. Medicinska pomoć u Kanadi koja, osim u Kvebeku, od 2016. godine dozvoljava eutanaziju i asistenciju pri samoubistvu, je obuhvatila 1,018 osoba tokom prve godine i deset puta više 2021.
U Francuskoj je pre više od četrdeset godina knjiga Izmeniti smrt ostavila utisak na javno mnjenje. Od tada se velika većina ispitanika na tu temu izjašnjava za poštovanje ličnog izbora i mogućnost „aktivne pomoći“. Parlament se nikada nije obazirao na to; poslednji takav predlog, koji je u aprilu 2021. godine predstavio Olivije Falorni, je prekinut ometanjem poslanika stranke Republikanci. Brojne lične potresne priče, napredak u svim okolnim zemljama ili medicinska struka bi mogli promeniti stvari. Odgovarajući na pitanje premijerke Elizabet Born, Građanska konvencija o kraju života koja je okupila 184 osobe izvučene žrebom postigla je konsenzus kojim smatra da „postojeći okvir za sveobuhvatnu brigu o kraju života nije prilagođen različitim situacijama s kojima se susreće“. Osim toga, tri četvrtine članova je za otvaranje pristupa „aktivnoj pomoći“. Primajući predloge Konvencije 3. aprila, predsednik Emanuel Makron je najavio da će do kraja leta biti predstavljen nacrt zakona. U trenutku kada brojni akteri i organizacije zauzimaju stav, jasnoća rasprava zahteva da se razlikuju pravi sukobi od prividnih.
Lični ili zajednički izbor, sloboda ili jednakost?
Od radova Emila Dirkema s kraja XIX veka poznato je da starije osobe sebi češće prekraćuju život. Na svim kontinentima – uključujući i Afriku – stopa samoubistava naglo raste počev od 65, a posebno nakon 75. godine. Simon de Bovoar je još pre pedeset godina istakla: „Neka samoubistva starih ljudi su posledica neizlečene nervne depresije; no, većina ih je normalna reakcija na nepovratnu, beznadežnu situaciju koja se doživljava kao nepodnošljiva.“ Dakle, mnogi nisu čekali zakon. Puno običnih ili poznatih ljudi je stavilo do znanja da želi da iskoristi ono što smatra slobodom. Nerazdvojni parovi – poput Pola Lafarga i Laure Marks (Karlove ćerke) 1911, ili Andrea i Dorine Gorc, 2007. godine – biraju dobrovoljnu zajedničku smrt.
Kako u pristojnim uslovima omogućiti nešto što je lični izbor? Za zajednicu, to na prvom mestu znači preuzimanje brige o starima ili bolesnima kako niko nikada ne bi osetio da je „teret za društvo i druge ljude“, kao što podseća Ekonomski, socijalni i ekološki savet (CESE). Od prvih redova proglasa koji otvara pregled njihovih radova, 184 učesnika Konvencije je podsetilo: „Neophodno je kao nikada ranije da ojačamo naš zdravstveni sistem kako bismo pružili brigu svim pacijentima a posebno onima pri kraju života.“ Još je 20. marta osamnaest organizacija – među kojima Liga za ljudska prava, Liga za obrazovanje, Udruženje za pravo na dostojanstvenu smrt (ADMD) i Državni odbor svetovne akcije – formiralo „progresističku i republikansku snagu“ da bi uticale na promenu pravnog okvira a 6. aprila ponavljaju da: „ta promena obuhvata budžet srazmeran potrebama kako bi se omogućio ravnopravan pristup [palijativnoj nezi] .“
Pasivna ili aktivna pomoć?
Od 1995. godine je doneto pet zakona na tu temu, ali je stanje i dalje donekle nejasno. Tako od prvog zakona „Leoneti“, od 22. aprila 2005, jednoglasno usvojenog u Narodnoj skupštini, Francuska dozvoljava jedan oblik „pasivne eutanazije“ – a da to nije jasno rečeno. Odnosno, „dopuštanje umiranja“: odbacivanje „nerazumne tvrdoglavosti“ kod neizlečivog bolesnika. „Kada se čine beskorisnim, neusklađenim ili kad nemaju drugu svrhu osim veštačkog održavanja života“, predviđa član 2. tog zakonskog teksta, pojedine radnje se mogu obustaviti ili ne preduzeti. Dok je „palijativna nega“ u smislu Zakona o javnom zdravlju (član L.1110-10) usmerena samo na „ublažavanje bola i olakšavanje psihičkih patnji“, prekid kurativnog lečenja na izričit zahtev pacijenta ili prema njegovim ranijim uputstvima vodi brže ili sporije ka smrti.
Vrlo brzo se potraga za srednjim rešenjem kojim bi se izbegli i „uzaludno medicinsko zbrinjavanje“ i „eutanazija“ pokazala nedovoljno (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.