Kada u nečijoj biografiji stoji da je bio predsednik Saveta bezbednosti UN-a, diplomata, intelektualac, ali i autor čuvenih analiza međunarodnih odnosa i politike, to je verovatno bolje od svake pozivnice za predavanje. Kišore Mahbubani će na Weekend Media Festivalu u Rovinju ovog septembra na istoimenom panelu otkriti „Je li (se) Zapad izgubio?“, a za Nedeljnik je govorio o svojoj karijeri, Aziji, svojim delima i svojim studentima.
Kako je izgledala vaša karijera – od profesionalnog diplomate do geopolitičkog konsultanta?
Tranzicija je bila gotovo potpuno neprimetna. Tokom svoje 33-godišnje karijere u ministarstvu spoljnih poslova Singapura, učio sam geopolitičke lekcije od tri najbolja majstora geopolitike na svetu, a to su Li Kuan Ju, Go Keng Svi, i S. Rajaratnam. Ta tri lidera su takođe bili oci osnivači Singapura. Od njih sam naučio da male države ne mogu da utiču na ponašanje velikih sila. Stoga smo morali da se prilagođavamo svaki put kada se menjalo geopolitičko okruženje. Džon Minšajmer, jedan od lidera tzv. Realističke škole u međunarodnim odnosima i jedan od najpoznatijih američkih naučnih radnika, jednom mi je na njegovoj knjizi napisao sledeću posvetu: „Za kolegu realistu, Kišorea.“
Pošto ste napustili diplomatsku karijeru, ostali ste savetnik na Nacionalnom univerzitetu u Singapuru. Čime ste se tačno bavili u tom periodu?
Kada sam završio diplomatsku karijeru u avgustu 2004, postao sam dekan osnivač na Li Kuan Ju školi javnih politika (LKY školi) pri Nacionalnom univerzitetu u Singapuru. Nije bilo lako napraviti školu od nule. Srećom, odmah je krenulo izuzetno dobro. Škola je veoma dobro primljena u krug vodećih škola javnih politika, tačnije u Globalnu mrežu javnih politika, u roku od pet godina od njenog osnivanja. Posle deset godina od osnivanja, imala je treću najveću zadužbinu među svim školama javnih politika u celom svetu. Samo su poznatije škole javnih politika univerziteta Prinston i Harvard imale veće zadužbine. Zbog toga smo 2013. godine objavili knjigu o našoj školi da bismo opisali njen zavidan razvoj i putanju.
Vaše knjige, uključujući „Umeju li Azijati da razmišljaju?“ (Can Asians Think?) i „Nova azijska hemisfera“ (The New Asian Hemisphere) privukle su pažnju međunarodne zajednice. Da li možete da nam otkrijete neke od poruka tih knjiga?
Dvadeset prvi vek biće vek Azije. Nema sumnje da će biti tako. Međutim, počeo sam da pišem o azijskoj renesansi pre više od 30 godina, mnogo pre nego što je to postalo „u trendu.“ Jedan od razloga uspeha knjiga kao što su „Da li Azijati umeju da razmišljaju?“ i „Nova azijska hemisfera“ je taj što svet shvatio da se moć vraća u Aziju. To je normalno. Od prve, pa sve do 1820. godine, dve najveće svetske ekonomije uvek su bile kineska i indijska. Proteklih 200 godina zapadne dominacije svetske istorije bile su istorijska anomalija. Stoga je bilo neizbežno da se Azija vrati na velika vrata. U početku je postojao otpor mojim idejama, posebno na Zapadu. Danas su daleko prihvaćenije. Kada je izdavač Springer Nature u januaru 2022. godine objavio moju poslednju knjigu „Azijski 21. vek“ (The Asian 21st Century) očekivali su 20.000 preuzimanja na internetu. Na kraju je knjiga preuzeta više od 3,24 miliona puta u preko 160 zemalja (od početka septembra 2023). To je snažan signal da naš svet počinje psihološki da se priprema za azijski vek.
„Velika konvergencija“ (The Great Convergence) jedna je od vaših najpoznatijih knjiga. Kakav je bio njen doprinos savremenom društvu i svetu?
Moj glavni cilj kada sam pisao „Veliku konvergenciju“ bio je da psihološki pripremim svet za novu stvarnost da živimo u malom, međuzavisnom svetu. Upotrebio sam analogiju broda da objasnim tu veliku tranziciju. U prošlosti, kada je čovečanstvo živelo u 193 posebne države, to je ličilo na život na 193 posebnih čamaca. Danas se svet smanjio. Umesto da živimo u 193 posebna čamca, sada živimo u 193 posebne kabine na istom brodu. Jasno, pošto smo svi na istom brodu, besmisleno je brinuti samo o sopstvenim kabinama (ili sopstvenim zemljama). Moramo da se pobrinemo za brod kao celinu, odnosno svet u celini.
Iako je bilo određenog otpora ovoj ideji, takođe je jasno da se čovečanstvo sada s vremena na vreme udružuje radi borbe sa zajedničkim globalnim izazovima, poput svetske finansijske krize 2008-09, pandemije 2020-22, i aktuelnog izazova klimatskih promena. Svi ti veliki zajednički izazovi pokazuju da je „Velika konvergencija“ predvidela ključne pravce u kojima se svet menja. To je pomoglo da se čovečanstvo pripremi za naš novi svet.
Vaše mesto savetnika na Nacionalnom univerzitetu u Singapuru vam omogućava da budete u bliskom kontaktu sa mladim ljudima. Koje poruke i savete obično dajete studentima?
Jedna od ključnih poruka mladim ljudima je da moraju da se pripreme za novi svet velikih promena, po nekoliko pitanja. Evo nekih primera. Dvadeseti vek bio je američki vek. Dvadeset i prvi vek biće vek Azije. U svetu posle Vestfalskog mira, od 1648. do kraja Hladnog rata, najvažnija celina u ljudskom društvu bila je suverena država. U budućnosti, najvažnija celina u ljudskom društvu biće naša mala, krhka planeta. Stoga će mladi ljudi morati da budu lideri u pripremi čovečanstva za taj novi svet.
Kroz vaše raznovrsne uloge stekli ste dosta iskustva u međunarodnoj diplomatiji i politici. Koje lekcije iz karijere biste preneli mlađim generacijama?
U svojoj 33-godišnjoj karijeri u diplomatiji sam mnogo uživao. Naučio sam mnoge lekcije. Takođe sam naučio da predstavnici malih država imaju veoma malu težinu u velikim globalnim institucijama, kao što su Ujedinjene nacije. Pošto sam više od deset godina bio ambasador Singapura u UN (u dva mandata – od 1984-89 i od 1998-2004), rekao bih mladim singapurskim diplomatama da je jedino oružje koje smo imali na mestima kao što su UN bili razum, logika i šarm. Srećom, to oružje se pokazalo kao veoma efikasno.
Kao čovek koji je bio svedok raznih događaja i promena na svetskoj sceni, kako vidite budućnost međunarodnih odnosa i geopolitičku dinamiku?
Imam paradoksalni pogled na budućnost. S jedne strane, ne sumnjam da će se američko-kinesko geopolitičko nadmetanje ubrzati, iz razloga koje sam dokumentovao u knjizi „Da li je Kina pobedila?“ (Has China Won?). Ujedno, ja sam i veliki optimista za budućnost. Od 3,5 milijardi ljudi koji žive u Kini, Indiji i ASEAN-u, 2000. godine je tek 150 miliona pripadalo srednjoj klasi. Do 2020, taj broj je eksplodirao na 1,5 milijardi. Najveća nova svetska tržišta pojaviće se u Aziji. Stoga, uprkos svim izazovima koji su pred nama, ostajem optimista.
