Mitra Mitrović nije želela da piše memoare. Ali ih je ipak pisala.
Ili to nisu bili „pravi“ memoari. Ili možda jesu.
Nije želela da piše svoja sećanja, ali su ona nekako napisana. Ali, nisu bila objavljena. Sve do sada, kada je u izdanju Vukotić medije objavljen priređen (priređivač Veljko Stanić) rukopis memoarskih beležaka Mitre Mitrović, jedne od najistaknutijih jugoslovenskih revolucionarki.
„Nikad nisam imala nameru da pišem memoare u smislu pravih memoara“, to je zapisala, jer „takva vrsta memoara ne samo da bi meni bila dosadna za pisanje, nego ona ne bi mnogo pružila nikome.“
Jer, kako navodi, ljudi očekuju od memoara jednog rukovodioca da im „otkrije trenutke najznačajnijih odluka donetih u istorijskim trenucima, vaše učešće i uticanje u donošenju tih odluka, vašu kritiku tih odluka ako su se one kasnije pokazale neispravnim, vašu ulogu u tome, udeo u donošenju tih ispravnih ili neispravnih odluka, kako su se drugi ljudi držali tada i kakva im je uloga bila, šta su tačno rekli, šta su im odgovorili, ko i kako im je odgovorio“.
„Jesam li pripadala takvom krugu ljudi? U našem pokretu, i pre i posle rata, takvom krugu ljudi pripadao je veoma mali, uski broj, – nažalost čak sumnjam u presudnu ulogu i tog najmanjeg kruga ljudi. Uvek je to bio jedan, dva, najviše tri čoveka koji bi u poslednjem trenutku odluke imali presudnu ulogu. Nikad nisam bila u ulozi ta dva-tri-četiri čoveka“, zapisala je.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS OD ČETVRTKA, 14. SEPTEMBRA