Ljubav i negovanje tradicionalnih plesova i autentične narodne muzike, u Mađarskoj su krenuli značajno da se šire zahvaljujući pokretu tanchaz (táncház, plesačnica, dance house), koji je počeo svoj život 1972. godine. U više od pedeset godina od početka tog pokreta obnove, pojavili su se mnogi izvrsni ansambli narodne muzike, svi sa ciljem interpretiranja izvorne muzike Karpatskog basena. Orkestar Erdőfű se može smatrati naslednikom i pronosiocem ove filozofije.
Iza sebe imaju dva albuma: Népi Kamarazenekar (2020) i Martin György Kalotaszegen (2022). Redovno nastupaju na tanchaz-događajima, kao i na koncertnim scenama, a svoje umeće prvi put će predstaviti publici u Srbiji, 23. septembra u Jevrejskom kulturnom centru u Beogradu, na trećoj večeri jedanaestog festivala „Todo Mundo”.
Tog dana, festival se na prigodan način priključuje proslavi Evropskog dana narodne umetnosti (European Folk Day), između ostalog, nastupom grupe Erdőfű, u čije članove se ubrajaju i sagovornici u ovom intervju – Andor Maruženski (violina), Katalin Eri (kontrabas) i Adam Kiš-Bolbinot (violina, glas). Prethodnog dana, 22. septembra, dvojica muzičara grupe Erdőfű – Šoma Šalomon (harmonika) i Marton Eri (viola) održaće svojevrsno predavanje studentima etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti na temu tanchaza, a takođe će uzeti i učešće na konferenciji „Tradicija danas, u muzici sveta” u okviru festivala, 23. septembra u RTS klubu – Galerijskom prostoru Radio Beograda.
Ime sastava potiče od jedne narodne priče o pastiru koji je izgubio svoje ovce, pa je krenuo da ih traži po šumskim proplancima. Zašto je baš ta priča takav utisak ostavila na vas?
– To je više narodna dramska igra i plesna predstava nego narodna priča. Zajednički su je izvodili pastiri i svirači, a sastoji se od uzastopnih sporih, melanholičnih i brzih, veselih delova. U sporom delu, pastir beznadežno traži poverene mu životinje, koje su se međutim izgubile. Muzika potom prelazi u brzi tempo, a pastir počinje da pleše kada pronađe neku ovcu. Nalaženje ovaca se, naravno, ne dešava odjednom, pa se žalosni deo i radosni ples ponavljaju nekoliko puta, sve dok se i poslednja izgubljena ovca konačno ne pronađe. Ovu tradicionalnu predstavu prikupili su istraživači narodne muzike u raznim delovima Karpatskog basena. Među snimcima je i jedan iz 1960-ih, na kojem Šimon Kovač Buralo (Kovács Simon ‘Buráló’), violinista iz Kalotasega, pripoveda i svira tu priču o pastiru koji traži svoje ovce. U njegovoj izvedbi izgovara se sledeća rečenica: Sada sam otišao u Erdőfű [da tražim ovce]. U tom smislu termin Erdőfű označava narodni geografski pojam iz Kalotasega, koji se takođe koristio za označavanje šumskih proplanaka.
Na koje sve načine Erdőfű promoviše tradicionalnu muziku? Da li je najviše reč o tanchaz-nastupima ili imate i redovne koncerte? Da li držite radionice, master-klasove, predavanja? Da li se uključujete u neke složenije projekte i saradnje?
– Naš bend prvenstveno svira na plesačnicama (táncház). Ovi se događaji razlikuju od scenskih koncerata po tome što se ne može govoriti o klasičnoj publici. Sami polaznici su aktivni učesnici događaja, jer plešu uz muziku koju sviramo i to za vlastiti užitak. Ali, kada se narodni gudački orkestri nađu na sceni, više nije dovoljno jednostavno svirati ekstenzivne plesno-muzičke komade. U ovom slučaju potreban je mnogo promišljeniji koncept, jer tradicionalna muzika izvorno nije bila namenjena sceni. Zbog toga koncerte narodne muzike obično obogaćujemo variranjem u pogledu stilova, žanrova i samih formacija ansambla, sa posebnim pažnjom usmerenom na autentični stil izvođenja. Učenje muzike i plesa u maniru radionica, bili su od samog početka ključni element pokreta obnove u Mađarskoj. U takvim prilikama muzika se prenosi iz ruke u ruku, a ples sa noge na nogu. Ova metoda, koja se ne oslanja na note ili druga pomagala, vrlo nalikuje načinu na koji su članovi tradicionalnih zajednica nekada učili vlastite plesove i muziku. Tokom radionica koje organizujemo, nastojimo pozvati žive majstore tradicionalnog narodnog gudačkog zvuka, one koji se smatraju poslednjim predstavnicima stare seoske muzike i njenim primarnim izvorima. Muzička tradicija koju zastupamo ima jedinstven zvuk, zbog čega, s obzirom na žanrovska ograničenja, prvenstveno sarađujemo na većim projektima sa bendovima koji takođe daju prednost vlastitoj autentičnoj muzičkoj tradiciji. Na primer, pomenimo naše koncerte u saradnji sa bendom Mihala Noge iz Slovačke ili Kompanjijom Januša Prušinovskog iz Poljske, tokom kojih su se tradicije različitih naroda lepo nadopunjavale, a naravno, prikazane su i brojne muzičke paralele.
Na koji način se nadovezuju vaša dva albuma, Népi Kamarazenekar i Martin György Kalotaszegen? Šta ste jednim, a šta drugim albumom želeli da podarite savremenoj sceni narodne muzike?
– U početku, mi nismo sebe odredili kao standardni bend, već smo radije sebe videli kao muzičku radionicu. Ova radionica je imala četvoročlano jezgro, Erdőfű, ali se tu vrtela i jedna prijateljska skupina od desetak narodnih muzičara sa kojima smo rado sarađivali, jer smo svi govorili istim muzičkim jezikom: jezikom karpatske narodne gudačke muzike. Svirali smo zajedno na bezbroj kasnonoćnih tanchaz-događaja, deleći mnoga zajednička iskustva. Želeli smo da ovo prijateljstvo ostavi neku vrstu nasleđa budućim generacijama, pa smo došli na ideju da sa njima osnujemo veći autentični folklorni bend, koji je na kraju postao Erdőfű Népi Kamarazenekar (Narodni kamerni orkestar Erdőfű) U toj proširenoj postavi, koja nam je omogućila slobodnije sviranje uz striktno očuvanje autentične narodne tradicije, snimilo smo naš prvi album. Drugi album snimljen je u doba pandemije sa originalnim četvoročlanim bendom Erdőfű, a naslovljen je Martin György Kalotaszegen (Đerđ Martin u Kalotasegu) u čast radu dr Đerđa Martina, etnografa, istraživača narodnog plesa i folkloriste, te dobitnika nagrade Pitrè. Martin je 27 godina istraživao na terenu u regiji Kalotaseg u Transilvaniji, od 1956. do svoje smrti, 1983. Njegova neprocenjiva i opsežna zbirka uključuje filmove o plesu, snimke instrumentalne, vokalne tradicije i prakse zviždukanja, kao i razgovore sa lokalnim kazivačima. Od tih stotina sati audio zapisa sastavili smo retrospektivnu selekciju od 17 pesama u izvedbi benda Erdőfű, težeći autentičnoj reprezentaciji. Na albumu učestvuje i usvojeni sin Đerđa Martina, Peter Eri iz ansambla Muzsikás, na violi i kontrabasu, kao i Šoma Šalomon (harmonika, frula) i Aron Porteleki (bubnjevi).
Kako osmišljavate svoje koncerte? Da li je to stvar trenutne inspiracije i spontanosti ili pravite preciznu set-listu? Kakav vam je plan za premijerni nastup u Beogradu?
– Mađarska narodna gudačka muzika u osnovi se odvija u zatvorenom i strogom okviru. Prihvatanjem i pridržavanjem ovih pravila tradicije, otvaramo gotovo beskrajne mogućnosti za improvizaciju unutar okvira. Baš kao što muzičari iz ruralnih područja nikada nisu svirali istu melodiju na potpuno isti način dva puta, ova je karakteristika takođe bitna u muzici koju sviramo. To je ono što narodnoj muzici daje njenu stalno razvijajuću, ali tradicionalnu snagu, a ova kontrolisana improvizacija takođe je vidljiva u našem pristupu. Za beogradski koncert odabraćemo pesme sa oba naša albuma, a pripremamo i nekoliko iznenađenja, koristeći prednosti orkestarskog zvuka.
Intervju radila: Marija Vitas
