Snouden u knjizi optužuje vlade evropskih zemalja: Nijedna od njih 27 se nije zauzela za njega

U svojoj knjizi Edvard Snouden opisuje kako američke tajne službe nadziru ljude prikupljajući podatke o njima – na opšte zgražavanje građana i uz pomoć evropskih vlada.

Edvardu Snoudenu je svega 25 godina kada sredinom 2009. počinje da radi za NSA. Posao za najvažniju tajnu službu u SAD, koji on opisuje pojmom „Permanent Record“ (Permanentno snimanje) je za mladog kompjuterskog stručnjaka u početku „posao iz snova“. A onda opisuje kako ulazi u najmračnije poglavlje i najveću tajnu Američke agencije za bezbednost NSA – „Stellarwind“, piše Dojče vele.

Program „Stellarwind“ su SAD uvele nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington. Snouden je shvatio da ovaj program nije okončan, kako se službeno tvrdilo, već je nastavio da služi kao instrument za „masovno nadgledanje“. „Tehnika se više ne koristi u cilju odbrane SAD, nego u cilju kontrole ove zemlje“, piše Snouden.

Podsećanje na nacističku Nemačku

Sakupljanje podataka u velikom stilu, koje provodi NSA, podseća mladog američkog špijuna Snoudena na metode nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza. On kopa po tajnim aktima i nailazi na PRISM – program uz pomoć kojeg Amerika prisluškuje komunikaciju u inostranstvu. Snouden opisuje kako mu u jednom momentu postaje jasno da će situacija „ukoliko moja generacija nešto ne preduzme, da eskalira“.

Odlučuje da informacije do kojih je došao da na uvid novinarima. On tako postaje Whistleblower – zviždač. Otkrića iz 2013. žestoko su odjeknula u svetu. Snouden tu prepoznaje jedan model: „Zemlje koje su bile najkritičnije prema američkom sistemu totalnog nadgledanja su bile one zemlje koje su najtesnije sarađivale sa SAD“. Kao primer Snouden navodi Nemačku.

Nemci nakon Snoudenovih otkrića saznaju da Nemačke tajna služba BND pomaže Američkoj agenciji za bezbednost (NSA) u prikupljanju podataka. Javnost je van sebe – između ostalog i zato što je NSA prisluškivala mobilni telefon kancelarke Merkel. Nakon toga kancelarka je te 2013. godine izjavila svoju čuvenu rečenicu: „Špijuniranje među prijateljima – to nikako ne ide“. Ona je obećala da će te tvrdnje biti ispitane. 2014. je nemački parlament oformio Komisiju za ispitivanje prisluškivanja od strane NSA.

Zenzburg: Snouden je stavio prst u ranu

Predsedavanje komisiji preuzeo je profesor prava i političar CDU Patrik Zenzburg. On danas kaže kako je Snouden puno toga pokrenuo u Nemačkoj kao i da se građani od tada puno senzibilnije odnose prema ličnim podacima. I nemačke tajne službe su „nedozvoljeno ulazile u privatne podatke i dobro je što je Snouden stavio svoje prste u tu ranu“, rekao je tadašnji predsedavajući Istražne komisije Zenzburg. Kao posledica toga 2016. godine je usvojena reforma zakona o radu BND.

Zenzburg je dugo razmišljao o motivima koji su pokrenuli Snoudena da otkrije šta NSA radi. Ovaj nemački političar veruje da je Snouden postao zviždač iz duboko „patriotskih razloga“ i iz ubeđenja da to mora uraditi za svoju zemlju. To je utisak koji Snouden odaje i u svojoj knjizi „Permanent Record“, čije je objavljivanje svesno zakazano za 17. september – Dan nezavisnosti SAD. Snouden je uverenja da su američke tajne službe prekršile „Bill of Rights“ – (prim.red, deset dodatnih članova američkog Ustava) i da su zapravo „hakovale ustav“. I to je Snouden želeo da iznese u javnost.

Ono što Zenzburg ne razume je zašto je Snouden verovao da može da pomogne svojoj zemlji samo ako to objavi. Snouden, međutim, u knjizi opisuje zbog čega za njega interno tematizovanje metoda NSA nije dolazilo u obzir. On tvrdi da je praksa NSA „odavno prerasla u ideologiju“ i dodaje: „Moji pretpostavljeni nisu samo bili svesni toga već su aktivno davali naređenja da se to radi. Oni su bili saučesnici“, piše on u svojoj knjizi.

Zviždači u Nemačkoj

Snouden je tajne dokumente dao na uvid javnosti – i u Nemačkoj bi to bilo krivično delo. No, nakon afere u vezi sa NSA otvorena je nova mogućnost da se razgovara o nepravilnostima u nemačkim tajnim službama. Saradnici se u međuvremenu mogu direktno obratiti kontrolnoj instanci u parlamentu odnosno Komisiji za kontrolu rada tajnih službi, sastavljenoj od parlamentaraca. I navodno, oni to i rade.

I u ophođenju prema zviždačima se u Evropi nakon Snoudenovih otkrića mnogo toga promenilo. EU je donela odredbu da sva veća preduzeća moraju imati mogućnost odnosno instancu kojoj bi se zviždači mogli obratiti. Od ove godine u Nemačkoj postoji zakon koji dozvoljava odavanje poslovne tajne, ukoliko je to u interesu javnosti i zaštite opšteg dobra.

Patrik Zenzburg je generalno za druge načine rešavanja problema, ali prihvata Whistleblowing kao „Ultima Ratio“ odnosno poslednju mogućnost.

U knjizi „Permanent Record“ Snouden optužuje vlade evropskih zemalja što se nisu zauzele za njega. 27 zemalja, članica EU među njima i Nemačku on je, kaže, molio za azil. „Nijedna nije imala hrabrosti da se suprotstavi pritisku SAD“, kaže on. Tako je Snouden ostao u Moskvi, gde je kako tvrdi u knjizi, bio u tranzitu na putu za Ekvador.