Zašto radna nedelja od 28h?

Pored toga što nosi veliki emancipatorski potencijal i što bi predstavljalo meru bolje preraspodele bogatstva i rada, skraćenje radnog vremena omogućilo bi i da se smanje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Međutim, ova odvažna vizija za budućnost još uvek budi strahove, čemu svedoči i odustajanje građanske konvencije za klimu od predloga da se radno vreme ograniči na dvadeset i osam časova nedeljno.

„Kako do 2030. godine smanjiti emisije gasova koji proizvode efekat staklene bašte [u daljem tekstu „gasova staklene bašte“, prim. prev.] na manje od 40% nivoa iz 1990. godine i istovremeno ostati veran principima socijalne pravde?“ U potrazi za odgovorom na ovo pitanje građanska konvencija za klimu (GKK) prvobitno se oslonila na skraćenje radnog vremena na dvadeset i osam časova nedeljno. Međutim ta ideja nije se pojavila među 149 predloga koje je GKK podnela predsedniku Francuske u junu 2020. godine. Predloga koje su vlada i parlament potom dodatno uštrojili. U trenutku glasanja, 65% članstva GKK-a – koji su na svoje pozicije izabrani – odbacilo ga je iz straha od toga da će se oko njega podići prevelika prašina, sumnjajući da će on direktno uticati na ispuštanje gasova staklene bašte u atmosferu: „To je pre pitanje uslova rada i socijalne promene nego smanjenja emisija gasova staklene bašte“, smatra Melani Blanšto, članica GKK-a.

Ipak, kao što više studija pokazuje, ovo pitanje zaslužuje ozbiljnu pažnju. U zaključku nedavno objavljene analize više radova na ovu temu istaknuto je da postoji tesna veza između dužine radnog vremena i ekološkog otiska. Ipak, njeni autori smatraju da nedostatak podataka i ogroman broj faktora koji moraju biti uzeti u obzir onemogućavaju iznošenje preciznih kvantitativnih podataka. Dve hiljade sedme godine, dvojica američkih ekonomista već su utvrdila da bi, u slučaju da skrate radno vreme tako da se poklopi sa prosekom petnaest najvećih privreda EU, SAD smanjile potrošnju energije za 18%. S druge strane, kada bi EU usvojila tempo SAD, njena potrošnja skočila bi za 25%. Druga studija iz 2018. godine pokazala je da bi produženje radnog vremena za 1% u SAD dovelo do povećanja emisija gasova staklene bašte za 0,65 do 0,67%. To se poklapa sa rezultatima švedske studije koja je zaključila da bi skraćenje radnog vremena od 1% dovelo do smanjenja količine gasova koju preduzeća ispuštaju u atmosferu za 0,80%.

Oni koji najmanje rade i čiji su prihodi najskromniji imaju i najmanji karbonski otisak. Znači li to da treba zagovarati globalno osiromašenje? „Kada bi svetsko stanovništvo raspolagalo sa više slobodnog vremena, oblici potrošnje koju bi ono obavljalo bili bi ekološki manje intenzivni. Povećanje količine slobodnog vremena na račun proizvodnje značilo bi da podižemo nivo blagostanja na sasvim nov način“, rezimira Fransoa-Zavije Devete, ekonomista na univerzitetu u Lilu. Oslobođeno vreme omogućilo bi drugi oblik ličnog bogaćenja kroz brojne aktivnosti koje bismo mogli sami da obavljamo umesto da ih pribavljamo kao usluge: kuvanje, obavljanje kućnih poslova, šivenje, baštovanstvo, popravljanje kola ili bicikala, itd.

Oružje u borbi protiv krize

Smanjenje stope ispuštanja gasova staklene bašte u atmosferu je nezaobilazno ukoliko želimo da izbegnemo klimatsku katastrofu. Bilo kakvi napori u tom pogledu moraju da uzmu u obzir tesnu vezu između tih gasova i proizvodnje dobara i usluga, odnosno potrošnje energije koju ona podrazumeva. Zamena energije dobijene sagorevanjem fosilnih goriva energijom iz drugih izvora, kao i povećanje energetske efikasnosti, ne bi u dovoljnoj meri smanjile uticaj industrijske privrede na životnu sredinu, a raskidanje veze između ekonomskog rasta i emisija gasova staklene bašte ostaje u domenu bajki. S druge strane, veza između rasta društvenog blagostanja i proizvodnje – na način na koji se ona danas meri – nije neraskidiva.

Rad, kao izvor celokupne realne vrednosti, predstavlja ključnu polugu za ovu neophodnu transformaciju. On je odraz oblika organizacije našeg društva i vrednosti koju pripisujemo onome što proizvodimo – ili ne proizvodimo – u materijalnom i socijalnom smislu. Brojni ekonomisti, poput Žana Gadrea, predlažu da razmotrimo prelazak na društvo „postrasta“ u kom indikatori blagostanja više ne bi bili vezani za obim proizvodnje, već za stopu zadovoljenja društvenih potreba. „Usvajanje novih indikatora koji bi sveli proizvodnju u ekološki neophodne granice omogućilo bi da se diktatura rasta odmeni zadovoljenjem društvenih potreba uz poštovanje prirodnog bogatstva i društvene kohezije“, pisala je na istu temu sociološkinja Dominik Meda. Stvar je u tome shvatiti koje oblasti proizvodnje moraju da se režu, čak i do tačke nestanka, a koje treba zadržati. Otud i ključni značaj učešća celokupnog stanovništva u donošenju takve odluke.

Skraćivanje radnog vremena upisano je u savremenu istoriju kao jedan od najvećih uspeha čovečanstva (pogledati grafikon na sledećoj stranici). Političko i sindikalno osvajanje slobodnog vremena, centralna strategija radničke borbe, pokazalo se kao ostvarivo i održivo. U Francuskoj, broj radnih sati po radniku prepolovio se od početka industrijske ere do danas – sa, u proseku, 3041 sata godišnje 1831. godine na 1505 sati za celokupno radno aktivno stanovništvo 2019.. U drugim zemljama, poput Nemačke, Holandije ili Norveške, ovaj pad još je izraženiji.

Zakon iz 1841. godine, prvi nacionalni pokušaj regulisanja pitanja rada, zabranio je rad dece mlađe od 8 godina i ograničio rad dece mlađe od 13. Dečiji rad, koji je svakom sledećom zakonskom promenom postajao sve ograničeniji, napokon je zabranjen uvođenjem obaveznog obrazovanja do uzrasta od 16 godina 1959. godine. Dužina radnog dana utvrđena je na dvanaest sati 1848. godine, potom na jedanaest 1900. i napokon na osam 1919. U poslednjoj godini devetnaestog veka, radna nedelja je po zakonu trajala sedamdeset časova. Ona je potom u skokovima dalje skraćivana, da bi dostigla 40 časova u doba Narodnog fronta, trideset i devet časova nakon pobede Fransoe Miterana na izborima 1981. i, naposletku, trideset i pet časova 2000. godine. Od kako je 1906. godine izvojevan prvi dan plaćenog odmora, broj dana godišnjeg odmora počeo je da raste, ne bi li dostigao pet nedelja 1982. godine.

Današnji progresivni sindikati, te levičarske i zelene partije u svojim programima zagovaraju dalje kraćenje radnog vremena. U maju 2020. godine, dvadesetak radničkih organizacija i ekoloških udruženja je, pod vođstvom Udruženja za oporezivanje finansijskih transakcija i građansku akciju (Attac), Generalne konfederacije rada (CGT) i Grinpisa, proizvelo „plan za izlazak iz krize“ koji podrazumeva i „skraćenje i preraspodelu radnog vremena“, sa ciljem uvođenja „tridesetdvočasovne radne nedelje bez smanjenja plata ili fleksibilizacije“. „Preraspodela radnog vremena i poboljšanje kvaliteta života […] dovelo bi do stvaranja stotina hiljada, možda i miliona novih radnih mesta“, uveravaju te organizacije u detaljnom izveštaju objavljenom početkom maja 2021. godine. U njegovom zaključku stoji: „Nemoguće je opravdati izostanak ovog koraka u trenutku u kom je na biro za nezaposlene prijavljeno sedam miliona ljudi.“ Ovo je borba protiv nezaposlenosti, ali i protiv prekarnog rada. Jer jedan deo preduzetničke klase de facto i u tajnosti sprovodi sopstvenu verziju skraćenja radnog vremena, neprestano zahtevajući sve više fleksibilnosti, naročito u vezi sa uvođenjem povremenog rada ili lakšim otpuštanjem radnika sa najdužim stažem.

Pitanje preraspodele rada ponovo se javilo kao potencijalno rešenje za recesiju izazvanu zdravstvenom krizom i način da se očekivani oporavak u narednim mesecima pretvori u skok stope zaposlenosti. Jer, iako je trajanje radne nedelje zakonski ograničeno na trideset i pet časova, veliki broj ljudi u Francuskoj radi više. Dve hiljade osamnaeste godine, radnici sa punim radnim vremenom beležili su prosečno radno vreme od 40,5 sati nedeljno, odnosno 39,1 ako računamo isključivo zaposlene. Šta da kažu viši kadrovi, od kojih gotovo polovina ima prekomerne dane, s radnom nedeljom od prosečno 46,6 časova ? Sve ovo nije znak neuspeha zakonskog limita od 35 radnih časova nedeljno, već malverzacija u vezi s njim (videti okvir na stranici XX).

Već decenijama ideološko protivljenje preraspodeli rada sudara se sa neumoljivom činjenicom: radna snaga raste brže od količine neophodnog rada. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, ukupni broj radnih časova godišnje bio je 38,5 milijardi, uz radnu snagu od 24,7 miliona osoba. (…)

Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.