Kada obaveštajna služba omane, to je kao avionska nesreća; nikada ne postoji samo jedna stvar koja je dovela do katastrofe, i uvek se iza nje krije čitav niz faktora.
Hamas je u rano jutro 7. oktobra izveo jedan od svojih najkoordinisanijih napada ikada, i sasvim je jasno da su za takav napad potrebni meseci planiranja. Na desetine (ako ne i stotine) Hamasovih terorista bili su uključeni u taj napad, nadirali su istovremeno iz vazduha, preko kopna, vode, ispaljivali rakete, i sve to ukazuje koliko je akcija zapravo bila osmišljena i do tančina isplanirana. Takođe, kako piše Wall Street Jorunal, na sastancima u Bejrutu Hamas je od Teherena izvukao finansijsku pomoć, što dalje implicira da su čak tri zemlje učestvovale u organizaciji napada.
Sve to odigralo se Izraelu pred nosom, iako je njegova obaveštajna služba verovatno jedna od najboljih na svetu. Kako je to moguće?
Tačanog odgovora na to pitanje još uvek nema, a sasvim je moguće da ga nikada neće ni biti. Tu su samo nagađanja. Istražiteljti će uskoro početi da kopaju po ovom slučaju, i prvo pitanje biće upućeno Mosadu, Šin Betu, i Izraelskim odbrambenim snagama – jesu li oni uopšte izdali upozorenja o predstojećem napadu? Ako jesu, koliko su ta upozorenja bila konkretna i nedvosmislena?
Izraelski obaveštajci znali su da se sprema zavera, ali su upozorenja izgleda bila previše opšta da bi izazvala odlučnu preventivnu reakciju. Svi očekuju preciznost. Napad će se dogoditi tad i tad, na tom i tom mestu, a iza napada će stajati ta i ta organizacija. Bilo bi super, ali je jako retko. Gotovo nemoguće. Napad Hamasovaca specifičan je po nespecifičnom upozorenju. Neki izveštaji ukazuju da su američke i izraelske obaveštajne službe imale podatke o razbuktavanju tenzija, ali su precizna upozorenja i uprkos tome izostala. New York Times piše kako je izraelska obaveštajna služba neposredno pred napad upozorila graničare na porast aktivnosti, a zašto ta upozorenja nisu primljena k znanju – i dalje je nejasno.
Dalje, istražitelji će ispitati jesu li službe uopšte prikupile neke informacije o potencijalnom napadu, zavrnuće rukave i uroniti u njihove sisteme i baze podataka, ne bi li ih pronašli. Pregledaće sve, od informacija koje su uzete od pouzdanih izvora do onih koje su uzete od neverodostojnih. U slučaju da zaista iskopaju neke informacije koje ukazuju na napad, postaviće pitanje zašto nije bilo odgovarajućeg upozorenja. Da li su ih analitičari protumačili? Ako nisu, zašto nisu, a ako jesu, zašto su ih onda tako olako odbacili?
Ako su podaci o predstojećem napadu zaista sve vreme bili tu, ali su ih analitičari odbacili ili prevideli, obaveštajne službe suočiće se s najbolnijim ishodom – analitičkim neuspehom prouzrokovanim ljudskom greškom. To se uglavnom dešava kada su analitičari svesni da se nešto krčka, ali odbijaju da poveruju da je to nešto toliko opasno, veliko i nemilosrdno. Ukoliko je to slučaj, službe bi ozbiljno morale da se pozabave svojim kadrovima i iniciraju promene. Neki stručnjaci tvrde kako je jedan od mogućih uzroka ovog propusta preokupiranost obaveštajaca unutardržavnim problemima (čitaj protestima protiv Netanjahua).
S druge strane, moguće je i da istražitelji u obaveštajnim sistemima i bazama podataka ne iskopaju ništa, ili da iskopaju nedovoljno, taman onoliko da nijednom analitičaru Hamasov napad ne padne ni na kraj pameti. E onda bi istražitelji trebalo da ispitaju da li je taj neuspeh posledica neprofesionalnog prikupljanja informacija.
Dobre obaveštajne službe – kao što je izraelska – imaju liste prioriteta. Na izraelskoj listi prioriteta aktivnosti palestinskih terorističkih organizacija uvek su prikucane za sam vrh, kao i aktivnosti Hezbolaha.
Nivoi na kom dobre obaveštajne službe funkcionišu veoma su visoki. Postoji nekoliko puteva dolaska do informacija: SIGINT, ili praćenje telefonske i internet komunikacije; IMINT, ili fotografije protivnika i njihovih aktivnosti; i HUMINT, ljudski izvori ili doušnici. Izraelska obaveštajna služba najjača je u provaljivanju u računarske sisteme i praćenju poziva.
Da li to znači da su se pokušaji izraelskih obaveštajaca da pristupe Hamasovim računarskim mrežama i da se prikače na njihove komunikacijske tokove izjalovili, pa da zato nisu uspeli da prikupe informacije koje bi raskrinkale planirani napad? Moguće. Narolito zato što su takvi pristupi veoma krhki i jer ažurirani operativni sistemi mogu da eliminušu špijune. U svemu ovome neophodno je ispitati i ulogu Irana koji, pored toga što Hamas snabdeva raketnom tehnologijom i novcem, vrlo verovatno pruža pomoć i u sajber odbrani. Sasvim je moguće da je Hamas uoči ovog napada odlučio da uz pomoć Irana sprovede opsežnu i korenitu sajber čistku. Takođe, veruje se i da su Hamasovci na linijama za koje su znali da su pod izraelskim nadzorom namerno govorili o tome kako ne žele nikakve sukobe i kako se još uvek oporavljaju od dvonedeljnog sukoba iz 2021. godine, čime su potpuno zbunili izraelske službe.
Najzad, u Hamasov plan napada verovatno su do samog kraja bili upućeni samo najistaknutiji članovi, dok su obični operativci uključeni tek kada je trebalo delati. Paraglajderi verovatno pojma nisu imali o raketnom napadu. Samo odabrani ljudi znali su čitav plan, i o njemu nisu mnogo pričali.
Izraelski lideri otvoreno su priznali kako ih je Hamasov napad zatekao, ali su odlučno odbacili svaku sumnju u obaveštajne službe. S pravom su istakli kako su trenutno u ratu i kako zbog toga fokus mora ostati misiji pronalaženja svih onih koje su Hamasovci zarobili. Situacija je trenutno veoma napeta, ali čim se malo smiri, svi istražitelji prionuće na istragu o tome šta je pošlo naopako, kako se ovakav neuspeh obaveštajnih službi nikada više ne bi ponovio.
Tagovi
