Više od 1.900 Palestinaca je ubijeno u izraelskim raketnim napadima na Gazu, koji su počeli 7. oktobra, kada su Hamasovi teroristi napali južni Izrael i ubili 1.300 ljudi.
Hamas je nesumnjivo kriv za ove ratne zločine, ali koliko daleko Izrael može da ode u svom odgovoru?
Kada je Izrael najavio da počinje akciju protiv Gaze, našao je na talas kritika. B’tselem, izraelska grupa za ljudska prava optužila je Izrael za „zločin osvete“, i dodala da su razmere i intenzitet njihovih vazdušnih udara i blokada „ratni zločini koje su naredili najviši izraelski zvaničnici“, piše The Economist.
Humanitarna organizacija Lekari bez granica, optužila je Izrael za nezakonito „kolektivno kažnjavanje“ Gaze, i za „potpunu opsadu i neselektivno bombardovanje“.
Međutim, međunarodno pravo i posebna pravila koja regulišu ratovanje, u praksi daju Izraelu slobodu da napadne Hamas.
Član 51. Povelje Ujedinjenih nacija daje državama pravo na samoodbranu od oružanog napada, pod uslovom da je prema međunarodnom običajnom pravu sila koju koriste neophodna, ali i srazmerna.
Ta proporcionalnost ne znači da količina i vrsta oružja ili broj nanetih žrava bude srazmeran. To znači da država koja se brani može da upotrebi onoliko sile koliko je potrebno da se odbrani od pretnje, ali ne više od toga.
Aurel Sari, profesor prava na Univerzitetu u Ekseteru, koji drži predavanja oružanim snagama NATO, rekao je da će shodno Hamasovom napadu, invazija na Gazu biti opravdana.
Ipak, neke mere su posebno sporne.
Izrael je uz pomoć Egipta koji kontroliše južni prelaz, godinama održavao kopnenu, vazdušnu i pomorsku blokadu Gaze. Samo pojedinim ljudima i delovima robe je bio dozvoljen prolaz.
Opsade i blokade same po sebi nisu nezakonite. Ali, 9. oktobra, Ioav Galant, izraelsi ministar odbrane je najavio da će se ta opsada pretvoriti u „potpunu opsadu, gde neće biti struje, hrane, goriva i gde će sve biti zatvoreno“.
Tri dana kasnije izraelski ministar energetike je rekao da „nijedan električni prekidač neće biti uključen, nijedan hidrant za vodu neće biti otvoren, a ni cisterna sa vodom, dok Hamas ne oslobodi taoce“.
Izraelski zvaničnici ovo opravdavaju tvrdnjom da će Hamas ovu energiju upotrebljavati za napad na Izrael, dok drugi, kao što je recimo Tom Danenbaum, profesor prava na Univerzitetu Taftus u Bostonu, tvrde da je Galantovo naređenje kršenje zabrane izgladnjivanja civila – čak i ako je cilj prigušivanje Hamasa.
Druga sporna odluka IDF-a, jeste odluka da 12. oktobra u kasno veče saopšti civilima koji žive u severnom delu Gaze da se presele na jug.
Hamas ih je pozvao da ignorišu ovaj poziv.
Iako je malo mesta u porušenoj Gazi gde može da se preživi, ova odluka je sa pravnog aspekta sporna i komplikovana.
U pravu postoji razlika između privremene evakuacije civila iz ratnih zona, koja može biti zakonita, i trajnog raseljavanje, gde je cilj da se njihov povratak spreči.
Međutim, Međunarodni komitet Crvenog krsta tvrdi da uputstva za evakuaciju, u kombinaciji sa opsadom nisu u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom.
Nije bezbedno ni kretanje tokom bombardovanja. Snimci Washington Posta prikazali su snimke gde se grupa ljudi, koja je pokušavala da prebegne na jug, suočila sa napadom, a mnogi od njih su nastradali, uključujući decu.
Pitanje evakuacije u Gazi je dodatno iskomplikovano time što su Hamasovci tamo pomešani sa civilima.
Glavni izraelski vojni advokat Avichai Mandelblit tvrdi da Gaza „nije običan grad“ i da je to „vojni grad, tamo postoje hiljade vojnih ciljeva, ne možete ih razlikovati. Izraelski ratni cilj je da uništi Hamas, a da bi to uradio, mora da uništi Gazu. jer je sve u Gazi. skoro svaka zgrada i objekat uporište Hamasa. Zbog toga je evakuacija civila neizbežna“.
Zakoni ipak kažu da se svaka meta mora proceniti pojedinačno, a razmere izraelskog bombardovanja – 6.000 bombi za šest dana, u onosu na 2.000 do 5.000 mesečno širom Iraka i Sirije, stvarno jesu zabrinjavajuće.
Izraelski zvaničnici se hvale da su na „Gazu bačene stotine tona bombi“, i da će se na kraju „Gaza pretvoriti u grad šatora, jer neće biti zgrada“. Sve ove izjave nikako nisu u skladu sa zakonom.
Džek Mekdonald iz Odseka za ratne studije na Kings koledžu u Londonu tvrdi da „kada pošaljete desetine hiljada vojnika u osvetničku misiju, u gustu urbanu oblast koju civili ne mogu da napuste, ono što će se desiti je potpuno predvidivo“.