Kako su se približavali predsednički izbori u Argentini, govorkalo se da su birači, razočarani neuspehom peronista, i najvećom krizom i inflacijom (od čak 138 odsto) koja ih je zadesila u poslednjih 20 godina, spremni da se okrenu autoritarnoj desnici – Patrisiji Bulrih ili Havijeru Miliju.
Svaki od kandidata dostojno se borio za poverenje ove posrnule latinoameričke zemlje i birača koji su duboko razočarani u elitu i njeno upravljanje, i uspavani u naručju otrovnog peronističkog populizma. Ova zemlja je izmučena višedecenijskim levičarskim eksperimentom „države blagostanja“.
Čini se da je Havijer Milei, kandidat raščupane kose za koju ponosno tvrdi da nije očešljana tri godine, bio najekstremniji tokom predizborne kampanje. Postao je poznat po svojim burnim nastupima na televiziji, gde je, sav crven od besa, političare nazivao „usranim levičarima“, a novinare „neznalicama“, ali i po tome što je na mitingu u La Plati mahao motornom testerom.
Ovaj političar i ekonomista, izdigao se u javnosti, ali ne kao ličnost sa puno kredibiliteta, piše Mond diplomatik na srpskom. Ipak, na predizborima koji su test za predsedničke izbore, oduvao je konkurente. Osvojio je 30 odsto glasova u ime koalicije La Libertad avanza (Sloboda napreduje), i stekao prednost nad konzervativkom Patrisijom Burlih koja je osvojila 28 odsto glasova, i Serhiom Masom, peronističkim kandidatom koji je osvojio 27,3 odsto.
U govoru posle objavljenih rezultata, Milei je svoje pristalice (uglavnom mlade i obrazovane) ohrabrio da su uspeli da stvore alternativu koja može da se suprotstavi i stavi tačku na parazitsku, lopovsku i beskorisnu političku kastu.
Analitičari kažu da je Milej ovo uspeo zahvaljujući obećanjima da će američki dolar da uvede kao legalno sredstvo plaćanja u Argentini, da će ukinuti Centralnu banku i mnoga ministarstva, što je bilo jako privlačno mladima.
EPA-EFE/Juan Ignacio Roncoroni
Upitan da li postoji model zemlje koji bi želeo da sledi Milei je naveo Irsku uz kratko objašnjenje: „Tamo gde ustupite mesto slobodi, društvo cveta“. Posredno se izjasnio o mogućem članstvu Argentine u BRIKS-u: „Mi ćemo se svrstati sa onima koji brane slobodu, mir i demokratiju“, i „Ne bih sedeo za stolom sa Si Đinpingom kao strateškim saveznikom“, a o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu je rekao: „Smatram ga autokratom.“
I predizborne ankete su bile na njegovoj strani. Pokazalo se u njihovim rezultatima da skoro 75 odsto građana veruje da bi bilo ko osim aktuelne vlade umeo da uradi nešto dobro za Argentinu, a da su glavne zabrinutosti birača ekonomija, inflacija i korupcija.
A onda su došli i prošli izbori, prema rezultati koje je objavila Nacionalna izborna komora Argentine postalo je jasno – borba za vođstvo će biti nastavljena, jer izbori idu u drugi krug u novembru, i to između Serhia Mase i Havijera Milija.
Kada su se birališta zatvorila i glasovi prebrojali, argentinski ministar ekonomije Masa je dobio najviše glasova – 36,33 odsto, a ekstremni desni populista Mili 30,18 odsto. Kandidatkinja koja se našla na trećem mestu po broju glasova bila je Patrisija Bulrih koja je osvojila 23,82 odsto. Pokazalo se da su birači dali značajnu podršku Masi, koji je trenutni ministar ekonomije.
Kako je saopšteno, na izbore je izašlo više od 78 odsto birača, odnosno preko 25 miliona Argentinaca. A kako kažu analitičari – Masa je pred izbore dobro iskoristio budžetska sredstva, privilegije vlasti, masovno zapošljavanje u javnom sektoru, poreske olakšice, jednokratne isplate zaposlenima i penzionerima – sve kako bi dobio tu podršku.
Peronistička „država blagostanja“
Zloupotreba državnih sredstava u Argentini nije novost. Na zahtev političara Centralna banka besomučno štampa sve više pezosa koji zapravo sve samo gube na vrednosti.
Sposobnost države da vraća dugove i servisira izdate obveznice je ugrožena, a četiri od deset Argentinaca žive ispod granice siromaštva.
Već sedam decenija se tamo ponavljaju ciklusi finansijskih kriza, koji milione građana vraćaju iz ponovno izniklog srednjeg sloja u siromaštvo.
Sve je počelo od peronističkog pokreta, koji je od samog početka dao politički prioritet ekonomskom blagostanju naroda, bez obzira na to koliko košta i kakvo je stanje javnih finansija. Posle Peronove smrti, peronizam više nije bio politička partija, već je postao poredak koji je stvorio „državu blagostanja“, sa klijentelističkom mrežom i preraspodelom novca iz budžeta.
Tu su glavna bila velika državna preduzeća, koja nisu imala nikakve prihode, već samo gubitke koji su im pokrivani budžetskim novcem. Deficit koji je nastao tako što su iz budžeta pokrivani troškovi državnih preduzeća, finansiran je štampanjem novca koje je vodilo u inflaciju i recesiju.
Peronistička „država blagostanja“ je ostala u Argentini politička vertikala do današnjeg dana, samo je menjala oblike. Tako recimo danas, ova država ima jedan od najvećih sistema socijalne zaštite u svetu – subvencioniše zdravstvene usluge, visokoškolsko obrazovanje, komunalije, cene električne energije, javni porez, penzije, ali sve te povlastice vlada finansira, ne iz realnih prihoda, već štampanjem pezosa bez pokrića i novim zaduživanjem.
Aktuelnu vlast čini populističko-levi savez Frente de Todos, čija vlada baštini peronističko nasleđe, a njihove pristalice su uglavnom zaposledne u javnom sektoru i nižeg su socioekonomskog statusa.
U celoj ovoj atmosferi, pojavio se Milei, kao odgovor na nezadovoljstvo onih koji su ogorčeni populizmom, korupcijom, krađom i ekonomskim neuspehom „dece peronizma“.
Njegova ideja je tranzicija iz socijalizma (etatizma, kolektivizma), koji Milei vidi kao najvećeg neprijatelja Argentine, u kapitalizam. Ali on se ne zalaže za „običan“ kapitalizam, već je on rasni liberal, čak i libertarijanac, veruje u minimalnu državu s dve funkcije – bezbednost i pravda.
Milei se zalaže za slobodno tržište, i demontažu države blagostanja. „Kada deo društva plaća državu blagostanja, a neko drugi je koristi i ne plaća, to stvara problem.“
Za njega su argentinski političari „parazitska i korumpirana kasta, koja krade novac od građana“, a ministarstva prosvete, zdravlja i socijalnoj ravoja su „crne kutije za bogaćenje političara“.
Iako je izvesno da je Argenticima potreban običan i normalan predsednik, ono što posle drugog izbornog kruga sledi još uvek je neizvesno. Izvesno je samo jedno – pitanje za koga će glasati birači koji su u prvom krugu podržali Bulrihovu – postaje sve važnije.
Tagovi
