Komemorativne svečanosti povodom obeležavanja godišnjice povlačenja srpske vojske na grčko ostrvo Krf u Prvom svetskom ratu, godišnjice proboja Solunskog fronta i bitke na Kajmakčalanu biće održane u Grčkoj od danas do 29. septembra u organizaciji srpskog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Tako počinje vest o tome da će srpska delegacija odati počast ljudima koji su tokom Albanske golgote napustili Srbiju i izraziti zahvalnost Krfu i Grčkoj koji su srpskim snagama bili utočište, uteha i spas.
„Iz praktičnih razloga, za njih, a to su odlazak van sezone kada su cene niže uz mogućnosti da se kupaju jer je temperatura vode i dalje visoka, to obeležavanje pridruženo je obeležavanju bitke na Kajmakčalanu i prebačeno za septembar“
Istoričar Dejan Ristić
Dobro je to što postoji komemorativna svečanost. Međutim, postoji jedno pitanje. Zbog čega kraj septembra?
Reč je svakako o Bici na Kajmakčalanu koja je predstavljala najvažniji događaj u proboju Solunskog fronta i prolazak kroz „kapiju slobode“, a koja je dobila taj naziv jer su Srbi prelaskom Kajmakčalana po prvi put posle teškog života daleko od domovine, zakoračili na svoju zemlju.
Zbog toga postoji određeni smisao i u obeležavanju dolaska srpske vojske na Krf, koji je bio kraj dugog puta kojim je izgnanstvo počelo.
Međutim, kompletno preseljenje čitave jedne države i njenih konstitutivnih činilaca u neku drugu zemlju, fenomen je – politički i simbolički – koji zaslužuje posebno obeležavanje.
Kralj Petar I Karađorđević, njegov zakoniti naslednik, Vrhovna komanda sa vojskom, Narodna skupština, državna kasa i sve druge ključne državne institucije – svi su pošli ka Grčkoj, preko Crne Gore i Albanije.
Zbog toga je obeležavanje tih događaja i dolazak na Krf, pogrešno obaviti đuture sa još nekim važnim istorijskim trenucima. Naročito jer ovaj period godine nema baš nikakvih, simboličkih, dodirnih tačaka sa čitavom Albanskom golgotom.
Sve je počelo na Kosovu polju, iako ta rečenica pomalo zvuči kao pleonazam.
Kada su 5. oktobra 1915. godine srpske snage počele da se iskrcavaju u blizini Soluna, u vrhu srpske kraljevine još uvek je, ali sve slabije, tinjala nada da će te snage uspeti da se spoje sa srpskim u dolini Vardara i da će tako sprečiti bugarsko nadiranje. Velike sile prethodno su sprečile srpski napad na Bugarsku koji bi predupredio bugarski napad koji bi srpsku vojsku suočio sa trostrukom borbom protiv tri različita neprijatelja.
S obzirom da taj saveznički plan nije uspeo, srpska vojska borila se sa snagama bugarske, austorugarske i nemačke vojske.
Pod pritiskom, najvažniji državni faktori i vojska spustili su se na Kosovo polje. Tu je došlo do problema sa ogromnim teretom mehanizacije i oružja koje je vojska za sobom vukla, ali i sa dezerterstvom onih koji su verovali da su saveznici „izdali“ Srbiju i da je slom kraljevine blizu.
Usled svih tih problema, Vrhovna komanda je 25. novembra 1915. godine izdala naredbu komandantima svih divizija (obr. 24942):
„S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući dovoljno snaga za stvaranje pravca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju do Jadranskog mora…“, stoji u spomenutoj naredbi.
Naredba je izdata 25. novembra, a prva srpska divizija – Moravska divizija – krenula je u povlačenje pravcem Peć – Rožaje, već 26. novembra. Istog dana su o povlačenju obavešteni i saveznici. Peć, grad koji se označava kao zvanično početna tačka Albanske golgote, srpske snage su počele da napuštaju u prvim danima decembra.
Dakle, nije u pitanju kraj septembra.
Put je najveći deo srpske vojske vodio preko planine Čakor, koja je usled vremenskih prilika i užasno nepristupačnog terena desetkovala srpske snage.
Sredinom decembra srpske snage su se dočepali skadarskih kasaba, a konvoj se razvukao gotovo u tri države.
Bilo je problema sa namirnicama, odećom, obućom, pa je u skladu sa zalihama na terenu vršena povremena promena planova i pravaca.
Bilo je problema i sa neprijateljski usmerenim albanskim stanovništvom, ali je srpska vojska uspela da prevaziđe sve te probleme i da se grupiše na albanskoj obali.
Međutim, kada je 12. januara 1916. godine pala Crna Gora, srpski konvoj je morao da krene u novi marš od Skadra ka Draču i Valoni. Odatle je prevoženje iznemoglih vojnika na Krf počelo 19. februara. Završeno je 5. aprila kada su i poslednji pripadnici Konjičke divizije stigli na Krf.
Prelazak iz Albanije na Krf, koji je završen „srpskim Denkerkom“ nije se po svoj prilici dogodio u septembru.
Dakle, postavlja se pitanje zbog čega se tako važna višemesečna operacija, u kojoj je prema određenim podacima poginulo više od 77 hiljada vojnika i duplo više civila, ne obeležava, recimo u aprilu?
Istoričar Dejan Ristić kaže da su u pitanju temperatura vode i cene u Grčkoj van sezone.
„Dok su stari Solunci bili među živima, oni su na Krf odlazili u aprilu. Međutim, u sklopu delegacije koja odlazi da oda počast stradalima i da se zahvali Grcima i Krfljanima, tamo odlaze i predstavnici udruženja koja neguju tradiciju oslobodilačkih ratova Srbije, kao i studenti Vojne Akademije i Kriminalističko – policijske akademije.
Iz praktičnih razloga, za njih, a to su odlazak van sezone kada su cene niže uz mogućnosti da se kupaju jer je temperatura vode i dalje visoka, to obeležavanje pridruženo je obeležavanju bitke na Kajmakčalanu i prebačeno za septembar“, objasnio je Ristić za Nedeljnik.
Tagovi
