O impičmentu se pričalo i pre nego što je postao predsednik, sada je na redu konačni okršaj. Ulozi su podignuti, sve je na talonu – Šta će biti s Donaldom Trampom?

Donald Tramp mora da je znao da će do ovoga doći; na neki način zaista je bilo neizbežno da Kongres – ili tačnije Predstavnički dom na čelu sa Nensi Pelosi – pokrene istragu pred opoziv. O Trampovom impičmentu govorilo se još pre nego što je inaugurisan na mesto predsednika, tako da je čim je Predstavnički dom u utorak saopštio da će istraga definitivno biti pokrenuta, predsednik jasno dao do znanja svima da je spreman za ovu bitku.

U sebi svojstvenom maniru udario je po opoziciji, odnosno demokratama, optuživši ih za svojevrsnu partijsku odmazdu, a optužbe da je tražio stranu pomoć kako bi ugrozio političkog suparnika Džoa Bajdena nazvao je „smećem od lova na veštice“. Dodao je da je ovakav razvoj događaja loš po Ameriku kao zemlju, ali „pozitivan“ za njega pošto će mu to – ili makar on tako smatra – samo pomoći u nadmetanju za drugi mandat na predsedničkim izborima naredne godine.

Dugo očekivani okršaj Donalda Trampa i Kongresa počeo je tokom prvog zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku pre nekoliko dana kada je prema pisanju američkih medija uzbunjivač iz obaveštajnih krugova otkrio da je Tramp u julu razgovarao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim i tražio od njega kompromitujuće informacije o Hanteru Bajdenu, sinu Džoa Bajdena, koji je bio u odboru ukrajinske energetske kompanije „Burizma holdings“. Pored toga, neposredno pred ovaj razgovor Tramp je zamrzao američka sredstva pomoći namenjena Ukrajini u iznosu od 391 miliona dolara.

Dokaza o korupciji Bajdena ili njegovog sina uzgred budi rečeno makar zasad nema, a Tramp je bio prinuđen da naizmenično drži govore o trgovinskim sporazumima, sastaje se sa liderima Velike Britanije, Irana i drugih prijatelja i neprijatelja, i konsultuje se sa svojim savetnicima o sledećim koracima u odgovor demokratama.

Istakao je da je finansijsku pomoć Ukrajini blokirao samo zato što evropske zemlje nisu platile svoj deo, te da je naposletku dozvolio protok novca, što bi valjda trebalo da znači da nije uradio ništa što ne bi smeo. Izostavio je, doduše, da pomene da su evropske zemlje u poslednjih nekoliko godina Ukrajini ispostavile pomoć u iznosu od 15 milijardi dolara, a da je on dopustio prenos novca tek kada su senatori iz obe partije zapretili pravnim posledicama. Da ne pominjemo da je dan ranije pričao drugu priču i kao razlog za blokiranje pomoći naveo zabrinutost zbog korupcije u Ukrajini, te da je Bajden upravo primer toga.

Baš pre nego što će ručati sa generalnim sekretarom UN, Tramp je saopštio da pokretači istrage nisu videli transkript njegovog razgovora sa Zelenskim i da će ga, odlučio je, objaviti.

Jednostavno je podigao ulog, a njegov potez je kocka da će transkript ići njemu naruku.

Ako se iko pita šta o svemu kaže Zelenski, pa, izgleda da „sluga naroda“ ipak nije izdao principe zahvaljujući kojima je i dospeo na mesto predsednika (pošto je karijeru izgradio kao komičar), ako je verovati njegovom savetniku.

Andrij Jermak naveo je da je Zelenski tokom spornog razgovora Trampu rekao da nova ukrajinska vlada ima politiku da se ne meša u pravosudne sisteme drugih zemalja. Zelenski zaista nije najavio nikakve nove istrage o bilo kome od dvojice Bajdena. Jermak je istakao i da je isto još u julu poručio Rudiju Đulijaniju koji je vršio pritisak na ukrajinske vlasti da pokrenu istragu o Hanteru Bajdenu, piše Njujork tajms.

Interesantno je da se Zelenski u Njujorku našao usred sukoba Trampa i demokrata, pošto je bilo predviđeno da se ukrajinski i američki predsednici sastanu na marginama skupa. U prethodnim interakcijama ukrajinskih i američkih zvaničnika, Amerikanci su skoro tradicionalno Ukrajincima držali lekcije o tome kako moraju da iskorene politički uticaj iz sudstva, što je problem u većini postsovjetskih zemalja. Ova praksa je čak zaradila i ime „telefonska pravda“, pošto političari obično telefonom obaveštavaju tužioce i sudije o svojim željama i izdaju im uputstva.

U ovom slučaju, ipak, uloge su bile zamenjene – i nova ukrajinska administracija nije podlegla američkim pritiscima.

Često se ističe da nijedan američki predsednik nikada nije bio smenjen na ovaj način, iako se Tramp pridružio Endruu Džonsonu, Ričardu Niksonu i Bilu Klintonu koji su se svojevremeno takođe našli u ozbiljnoj opasnosti od impičmenta. Nikson je sve poštedeo muke i sam podneo ostavku posle afere Votergejt, ali su Džonson i Klinton saslušavani pred Senatom i čini se da bi upravo to moglo da se desi i ovog puta sa Trampom, pošto impičment podrazumeva najmanje dve trećine glasova – praktično bi 20 republikanskih senatora moralo da okrene leđa Trampu.

I Džonson i Bil Klinton su formalno opozvani, ali nijednom od njih dvojice Senat na kraju nije presudio.

Postoje, naravno, razlike u odnosu prema situaciji u kojoj su se predsednici našli u datom trenutku. Nikson i Klinton vodili su i privatne bitke istovremeno sa borbom za politički opstanak, dok je Tramp osnažen ovim sukobom, spreman za bitku u kojoj će se konfrontirati svim svojim političkim protivnicima. Prilično je samouveren po pitanju svoje pozicije u Senatu kojim upravljaju republikanci, tako da verovatno pretpostavlja da će demokratski dom Kongresa izglasati impičment i da će na kraju sledeće godine konačni sud doneti birači.

U prilog Trampu idu i prognoze poput one nekadašnjeg predsedavajućeg Predstavničkog doma Njuta Džingriča koji predviđa da će se Nensi Pelosi dogoditi isto ono što se njemu dogodilo 1998. kada je poveo inicijativu za Klintonov opoziv, a potom debelo platio cenu na midterm izborima koji su ga koštali mesta predsedavajućeg u domu.

Ne samo da će javnost odbiti demokratsku inicijativu za impičment baš kao što je pre više od dvadeset godina odbila da podrži pokušaj republikanaca da izvedu isto, već će Trampu i republikancima pružiti priliku da se usredsrede na Bajdena. U slučaju o kojem se raspravlja o Bajdenovoj umešanosti vrte se ogromne svote novca, demokrate će se naći u nepopularnoj poziciji. Ova situacija je, smatra Džingrič, za Trampa win-win.

Dosadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina Amerikanaca ne podržava ideju o impičmentu aktuelnog predsednika, baš kao što nikada nije podržala ni pokušaj da se opozove Klinton. Ruku na srce, Tramp nikada nije bio, niti je sada, popularan koliko je bio Klinton kada je obznanjena njegova seksualna afera sa Monikom Levinski; u danima nakon pokretanja procesa impičmenta, podrška Klintonu čak je porasla za desetak odsto, popevši se na čak 73.

Tramp trenutno uživa podršku 43 odsto Amerikanaca, piše Njujork tajms, ali i 91 odsto republikanaca. Otuda uverenost da će ga republikanski senatori u svakom slučaju podržati.

Ističe se i da je ono što zapravo čudi u svemu ovome upravo činjenica koliko je vremena bilo potrebno da se Trampu ozbiljno zapreti opozivom. O impičmentu su njegovi protivnici i kritičari raspravljali svako malo, još od samog početka, zbog umešanosti Rusije u predsedničku kampanju 2016. godine, i iako su demokrate dobile Predstavnički dom Kongresa, opoziv je pao u senku pošto je izveštaj Roberta Mulera pokazao da Tramp nije sarađivao sa Rusijom za vreme kampanje. Ispostavilo se, na kraju, da ključnu ulogu u pokušaju da se opozove Tramp ima Ukrajina, a ne Rusija, mada među demokratama ima onih koji slučaj sa Ukrajinom smatraju spinom koji za cilj ima skretanje pažnje upravo sa veza sa Rusijom koje će Trampa pratiti i u novoj kampanji.

Kao i gotovo svaka kontroverza u vezi sa Trampom, i ova je zadobila različite interpretacije upravo u krugovima odnosno iz krugova bliskih Trampu. Ni Đulijani, kao ni Tramp, nije porekao da je predsednik razgovarao sa Zelenskim – kažu čak sedam puta – ali pozive objašnjava kao posledicu toga što je Hanter Bajden bio u samom vrhu kompanije „Burisma holding“, čiji je vlasnik Nikola Zločevski, a da je na tu poziciju došao jer su Ukrajinci navodno želeli da „odobrovolje“ Džoa Bajdena koji je u tom trenutku bio zadužen za pitanje Ukrajine u administraciji Baraka Obame. Đulijani je pomenuo i „pranje tri miliona dolara“ koje je Ukrajina izvršila u korist Hantera Bajdena.

Ako se Nensi Pelosi pita, Tramp je prekršio zakletvu, ugrozio američku nacionalnu bezbednost i oštetio integritet nacionalnih izbora samim tim što je uopšte u razgovoru sa Zelenskim pominjao Bajdena u bilo kakvom kontekstu, te je Predstavnički dom za istragu zadužio čak šest komiteta, a pred jednim od njih koliko sutra će biti saslušan Džozef Megvajer, direktor nacionalne obaveštajne službe koji je blokirao tužbu uzbunjivača da ona ne stigne do Kongresa.

Izvesno je da je i Nensi Pelosi na sebe preuzela veliki rizik kada je formalno pokrenula istragu pred impičment i saslušanja ne znajući šta sadrže sporni dokumenti među kojima je i transkript koji je Tramp obećao da će objaviti, tako da se i Pelosi kocka: ona koristi ustavni instrument za vođenje političke borbe za koju nikako nije sigurno da će se završiti dobro po njenu partiju. I ne samo to, već bi, ukoliko pokušaj impičmenta propadne, mogla da ostvari ultimativnu noćnu moru demokrata – da Trampu utaba put do drugog mandata.

Impičment je najozbiljniji politički manevar koji dopušta američki ustav i upravo bi on mogao da za sobom ostavi dalekosežne posledice, ali je istina da Trampu ova borba može doneti poene kod birača koji se ne pronalaze u mejnstrim politici i ne identifikuju se sa demokratskim vrednostima, onih koji nisu saglasni sa Nensi Pelosi i svima onima koji kažu da je Tramp izdao Ameriku, već u njemu vide čuvara koji zemlju štiti od korumpirane elite čijim pripadnikom smatraju Bajdena.

Tramp je autsajder, onaj koji hoće da beloj, radničkoj klasi vrati rudnike i poslove, onaj koji je pobedio uprkos svima i svemu na neverovatan način i sada kada etablirane vašingtonske sile ponovo spremaju udar na njega, on bi mogao da se – baš pred nove izbore – ustoliči kao heroj razočaranih radnika koji smatraju da je Amerika njihova i samo njihova i da je onaj zid na granici preko potreban. A to može da im da upravo – i samo – Tramp.