Amerika je najbolji prijatelj Izraela. Ali nije uvek tako bilo

Sjedninjene Američke Države su bile prva zemlja koja je ponudila de facto priznanje izraelskoj vladi kada je jevrejska država 14. maja 1948. proglasila nezavisnost. Sve do danas, Vašington je uglavnom bio najjači vojni i diplomatski saveznik Izraela. Ali nije uvek bilo tako, podseća Gardijan.

Istorija pamti momente kada SAD nije nudila Izraelu punu podršku na geopolitičkom planu kao što se to smatra danas. Kada je Izrael napao Egipat sa Britancima i Francuzima tokom Suecke krize 1956. godine, Vašington je u Ujedinjenim nacijama udružio snage sa Moskvom kako bi primorao Izrael i njegove saveznike da se povuku.

Prve dve decenije nakon sticanja nezavisnosti, primarni spoljni saveznik Izraela bila je Francuska, koja je novoosnovanoj državi isporučivala veliki asortiman oružja uključujući avione, tenkove i brodove, a učestvovali su i u izgradnji nuklearne elektrane iz koje je Izrael razvijao atomsko oružje.

Kako su tenzije uoči šestodnevnog rata 1967. godine rasle, Pariz je uveo embargo na oružje čitavom regionu i odbio da isporuči 50 borbenih aviona koje je Izrael platio. Posle rata, Francuska je stala na stranu arapskih zemalja, delom da bi poboljšala odnose nakon poraza u kolonijalnom ratu u Alžiru.

Predsednik SAD Lindon Džonson je tokom krize saosećao sa Izraelom, ali je morao biti oprezan zbog umešanosti Sovjetskog Saveza u celu priču. Nakon pobede Izraela i okupacije Gaze, Zapadne obale i istočnog Jerusalima, Vašington je zaključio da su se arapske nacije približile SSSR-u, tako da je vojna pomoć Izraelu tada počela naglo da se uvećava. Cilj SAD, kako se tada govorilo, bio je održavanje „kvalitativne vojne prednosti” Izraela, čime je počela višedecenijska vojna saradnja koje je pomogla Izraelu da se iskristališe kao najjača sila na Bliskom istoku.

SAD, ipak, nikada nisu podržavale razvoj nuklearnog naoružanja Izraela, makar ne u potpunosti. Kasnih pedesetih, Francuska je u Izraelu izgradila nuklearnu elektranu koja je obezbedila osnovne alate za razvoj nuklearnog oružja. Izrael je rekao SAD da će se reaktor koristiti samo u ima samo u „miroljubive svrhe“, međutim, 1960. godine CIA otkriva da je osnovna namena elektrane proizvodnja plutoniuma za oružje.

Tri godine kasnije, Džon Kenedi je zahtevao od Izraela da dozvoli redovne američke inspekcije Dimone i upozorio da bi neprezentovanje „pouzdanih informacija“ o nuklearnoj elektrani ozbiljno ugrozilo podršku Vašingtona Izraelu. Izrael je pristao na inspekcije, ali nakon Kenedijevog ubistva. Džonsonova administracija je bila manje zainteresovana za to pitanje i inspekcije su prestale 1969. Do tada su američki zvaničnici zaključili da Izrael zaista razvija atomsku bombu uprkos tvrdnjama izraelskih zvaničnika.

Kada su Egipat i Sirija napali Izrael 1973. na dan Jom Kipura, predsednik Ričard Nikson bio je zabrinut zbog izraelskih nagoveštaja o upotrebi nuklearnog oružja. On je naredio vazdušni transport vojnih zaliha u Izrael. Nakon što se stanje na terenu promenilo, SAD su želele da ograniče obim egipatskih gubitaka delimično kako bi sprečile Sovjete u sukobu, ali i da ojačaju američki uticaj na egipatskog lidera Anvara Sadata. To je zauzvrat postavilo osnovu za izraelsko-egipatski mirovni sporazum kasnije tokom ove decenije.

Ronald Regan je, za razliku od svojih prethodnika bio više zainteresovan za prodaju oružja nego za posredovanje u miru. Njegova administrcija je učvrstila vojnu pomoć, a takođe je započela energičniju diplomatsku odbranu Izraela, posebno u odnosima sa Ujedinjenim nacijama. Dve zemlje su potpisale strateške vojne sporazume i Vašington je počeo da skladišti oružje u Izraelu koje je zvanično dodeljeno američkim snagama, ali koje bi brzo moglo da bude dato na korišćenje Izraelcima.

Bilo je čak i u tom procvatu saradnje tenzija između SAD i Izraela. Izraelski napad na irački nuklearni reaktor 1981. godine obavljen je bez odobrenja SAD i podstakao je Regana da obustavi neke isporuke oružja. Odnosi su se pogoršali i godinu dana kasnije zbog izraelske invazije na Liban, ali Vašington je nastavio da štiti Izrael u UN. Ipak, Reganova administracija je šokirala Izrael razgovarajući sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom Jasera ​​Arafata, terorističkom grupom u očima Izraela.

Usledio je novi trend u beloj kući, jer je svaki naredni predsednik bio posvećen tome da baš on reši izraelsko-palestinski sukob. Bil Klinton je navodno bio najbliži kada je posredovao u nizu pregovora čiji je krajnji ishod bio sporazumom iz Osla 1993. godine, koji je Palestincima obezbedio određeni stepen autonomije.

Džordž V. Buš je zatim pokrenuo svoju mirovnu kampanju „mapu puta“, iako je to bila samo kompenzacija za diplomatsku štetu načinjenu invazijom SAD na Irak. Izraelski premijer Arijel Šaron nije mogao da protivreći beloj kući i zato je pohvalio Bušov plan, a zatim krenuo da ga sabotira postavljanjem uslova. Takođe je iskoristio povlačenje jevrejskih naselja i izraelskih vojnih baza iz Gaze 2005. godine kao sredstvo da zamrzne mapu puta.

Predsednik Barak Obama nadgledao je najveći paket vojne pomoći ikada poslat Izraelu. Vrednost paketa je za jednu deceniju dostigao 38 milijardi dolara, ali je uprkos tome SAD bila klimav saveznik, naročito iz perspektive Benjamina Netanjahua. Izraelski zvaničnici bili su kivni kada je Obama izabrao da svoju prvu posetu regionu kao predsednik podari Kairu. Obama i Netanjahu imali su kasnije naporan sastanak u Beloj kući gde je predsednik SAD rekao da Izrael ozbiljno shvati mirovne pregovore sa Palestincima.

Netanjahu se takođe otvoreno protivio dogovoru SAD sa Iranom o obuzdavanju nuklearnog programa, ocenivši dogovor kao „istorijsu grešku” koja bi omogućila Teheranu da razvije atomsko oružje. Izraelski lider je preduzeo korak bez presedana i otvoreno kritikovao politiku Bele kuće u obraćanju Kongresu. Obama je ispalio oproštajni hitac u poslednjem mesecu svog mandata kada su SAD odbile da stave veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se osuđuje izgradnja izraelskog naselja. Netanjahu je odgovorio rekavši da se raduje dolasku Donalda Trampa u Belu kuću.

Do kraja svog predsedničkog mandata, Donald Tramp je bio duboko nepopularan u većem delu sveta. Izrael je bio izuzetak nakon što je premestio američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, čime je priznao grad kao izraelski. Takođe je izneo sopstveni izraelsko-palestinski mirovni predlog koji je dozvolio Izraelu da anektira oko 30% Zapadne obale. Plan je uključivao viziju palestinske države sastavljene od nekoliko enklava okruženih izraelskom teritorijom, što je imalo veliku sličnost sa predlozima izraelske desnice koji su neki poredili sa južnoafričkim aparthejdom. Trampova pozicija bila je izrazito okrenuta protiv Palestinaca.