Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Evropsko prvenstvo u fudbalu prvi put posle 2000. godine.
Kako je to urađeno, manje je važno. Zbog toga što je bilo kroz „iglene uši“, remijem protiv Bugarske na domaćem terenu. Ali i zbog toga što je zaista bilo važno samo da se reprezentacija posle toliko godina, pehova i blamiranja plasira.
Pred poslednje kolo bilo je dovoljno da se osvoji bod, a da Crna Gora protiv Mađarske ne osvoji nijedan.
U jednom trenutku izgledalo je da je sve u redu, Srbija je vodila i dominirala terenom. A onda je primila gol, pa još jedan i to pri rezultatu 1:0 u Mađarskoj. Crnu Goru je malo više od pola sata delilo od prolaska dalje.
A onda se uključio Dominik Soboslaj i postigao dva gola. A onda se Srbija konsolidovala i makar izjednačila.
Tako je overena viza za EURO 2024.
Od starta su naši krenuli na pobedu, kružili smo oko niske zone Bugara, dosta lopti išlo je na krila, ali centaršutevi Kostića nisu bilo dovoljno precizni, dok je Živković bio veoma agilan, ali mu je lopta u zavšnici akcija nekako uvek dolazila na slabiju, desnu nogu. Mitrović se, kao i na nekim od prethodnih utakmica, previše vraćao po loptu i nije ga dovoljno bilo u srcu kaznenog prostora.
Stezao se obruč oko gola gostiju, nizali su se korneri jedan za drugim, svaki dolazak Dušana Tadića do zastavice izazivao je dečji vrisak na toj tribini, a upravo iz jedne takve situacije otključana je bugarska brava.
Kapiten je centrirao na drugiu stativu, Gudelj je glavom pogodio prečku, ali je popularni otpadak pokupio Miloš Veljković i, na isteku 16. minuta, takođe glavom, poslao loptu u mrežu.
Samo što je počelo drugo poluvreme, bizarna situacija pred golom Bugara. Mitrović je ubacio loptu u mrežu posle velike greške protivničkih defanzivaca, ali su arbitri sa zakašnjenjem signalizirali da je lopta prethodno napustila granice igrališta. A onda, pet minuta kasnije, na drugoj strani pomoćni sudija je čekao sa podizanjem zastavice za ofsajd i „naterao“ Vanju Milinkovića Savića na bravuroznu intervenciju posle udarca Koleva.
Primetno je bilo da su Bugari dobili krila, da je Srbija prestala da igra i kazna je stigla vrlo brzo. Rezervista Georgi Rusev je završio akciju koju je sam započeo odličnim pridorom po levoj strani, ali akciju koja je dugo trajala i mogla je da se završi bezazleno po našu reprzeentaciju da Filip Kostić nije igrao na loptu koja je išla golmanu u naručje. Ovako je Babić izgubio vazdušni duel sa Kolevom, a lopta je pala pravo na nogu Rusevu i spasa nije bilo.
Vezale su se noge našim fudbalerima, dodatnu nervozu unisio je preteći rezultzat iz Budimpešte, koji je do pre samo koji minutz bio po našoj volji. Stojković je ekspresno reagovao, u igru poslao Vlahovića umesto Đuričića, a napadač Juventusa je odmah imao dobru priliku, ali je glavom šutirao preko gola.
I onda, novi šok u 69. minutu. Svi naši fudbaleri bili su pred protivničkim golom kod prekida, Živković i Lukić ostali su jedini da im čuvaju leđa, pogrešili su u dodavanju, Despodov je sa loptom pretrčao 40 metara i tako bio brži od dvojice naših igrača, majstorski plasirao pored istrčalog Milinkovića Savića i doveo čiotavu Srbiju u predinfarktno stanje.
Naši su navalili, u 74. minutu Mitrović i Vlahović imali veliku priliku, a kamen sa srca skinuo je Babić u 82. minutu, kada je bio najviši u skoku posle još jednog kornera.
Tako je utakmica koja je izgledala kao rutinski posao završena tek remijem – 2:2. Ali je Srbija posle 24 godine uradila ono što je postalo „nemoguće“.
Tagovi
