Sudija čije ime nećemo zapamtiti kako smo zapamtili Kolinu, Markusa Merka, Garsija-Arandu ili Miltona-Nilsena, svira kraj utakmice u Leskovcu i igrači Srbije i stručni štab raduju se jer su uradili istorijsku stvar. Plasirali su se na Evropsko prvenstvo prvi put posle 24 godine. Ali je to radovanje gorko kao pelin. I to nema veze sa pelinkovcem, omiljenim pićem profi alkosa.
To ima veze sa rezultatom na semaforu – 2:2. Srbija je u utakmicu sa Bugarskom ušla sa imperativom da osvoji makar jedan bod i tako osigura plasman na EURO. Srbija je u jednom trenutku – koji nije dugo trajao zahvaljujući Dominiku Soboslaju, kapitenu Mađarske – visila.
Protiv Bugarske.
Na domaćem terenu.
Posle četvrt veka čekanja.
Zato je gorko.
Selektor reprezentacije Dragan Stojković Piksi, legendarni igrač nacionalnog tima, uspeo je da odvede tim na Mundijal ludačkom pobedom protiv Portugala i sve od tog Mitrovićevog gola u Lisabonu, njegova kriva ide silaznom putanjom. Srbija luda, Srbija izgleda kao da i dalje može da daje puno golova, ali ih ne daje; Srbija izgleda kao da od svakog može da primi gol, ali ih prima.
A upravo to je bila najvažnija lekcija spomenutog Mundijala. Da nije dovoljno dati ni 2 ni 3 gola, ako nema organizacije.
Za ovu kvalifikacionu grupu nije tim morao da bude ni preterano organizovan. Litvanija, Bugarska sa Krstajićem na klupi (znači sa vezanom levom rukom za desnu nogu) i Crna Gora bez puno kvaliteta bili su rival za drugo mesto. Mađarska direktan rival za prvo. Od Mađara je Srbija obe utakmice izgubila – u jednoj bila bleda, u drugoj dobra, ali oba puta poražena. U ostalim utakmicama posao je urađen skoro do kraja. Ali je i dalje nedostajao jedan bod pred poslednje kolo.
I sve je delovalo dobro u prvom poluvremenu. Pogodili su Bugari jednu prečku, ali je stvarno delovalo da makar protiv Bugarske – čiji navijači organizuju proteste i prave haos nezadovoljni na šta im reprezentacija i fudbal liče – neće biti problema.
Spojler pred zaplet: bilo ih je.
Mnogo problema. Zbog toga što je Crna Gora vodila, zbog dva gola od dva dinara koja je Srbija primila i zbog toga što je opet delovalo da Srbija ne zna gde je vezala konja. Na kraju su Soboslaj i Srđan Babić smirili situaciju, ali ovaj 19. novembar i način na koji je Srbija osvojila potrebni bod, nisu vredni četvrt veka čekanja.
Naročito jer klinci nisu imali priliku da uz svoju reprezentaciju na evropskim prvenstvima pamte čak i imena sudija i stadiona, kao oni klinci (svi mi) koji su Jugoslaviju gledali na EURO 2000.
Gorko je jer u ovom trenutku ne izgleda da će EURO 2024. imati po čemu dobrom da pamte.
Tagovi
