U nedelju sam čuo da je Žarku jako loše.
U „Smokvici“ ispod nekog ventilatora koji me je razvalio, i verovatno ubacio u koronu – shvatio sam da je dobijam kašljući na putu u kolima, i pričajući sve vreme preko hendsfri uređaja o vesti koja je upravo stigla. Umro je Žarko Laušević.
Mi smo, naravno, razgovarali o tome u redakciji u ponedeljak, planirali da pripremimo tekst (takozvani bunker), iako se nikome nije sedalo za kompjuter, niti je iko mogao da prihvati vest. Uključujući mene. Tekst je na kraju ispao sjajan, Jugoslovenski mit, crnogorska tragedija…, kao još nekoliko… U kolima sam tog dana pričao s Dejanom Stojiljkovićem, koji je i znao Žarka, o tragediji, koja je pratila tragediju jedne zemlje, pošto smo mi generacija, i ćerke su nam generacija, pa imamo frapantno ista sećanja na devedesete, on u Nišu, ja u Beogradu. To su stvari koje se tiču svakog od nas. A raspad jedne zemlje i jednog sistema na kraju jednako pogodi i liberale i komuniste i nacionaliste u njemu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 23. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
