Koja je razlika između Srba i Hrvata u fudbalu: Scenario je, zapravo, veoma sličan

Koliko smo samo puta čuli ono pitanje – kako to oni mogu, a mi ne?  Kako Hrvati na dva uzastopna Mundijala dođu do dve medalje, kako su već godinama redovni učesnici evropskih prvenstava, a mi muku mučimo sa Švajcarcima, prosipamo bodove protiv Kameruna i dve i po decenije ne primirišemo prvenstvu starog kontinenta? Kada se postave takva pitanja, obično se traže najpovršniji odgovori – oni više žele, oni imaju kult reprezentacije, oni su tim.

Po pravilu, potrebno je da dođe neko „sa strane“ da objektivno sagleda stvari. U ovom slučaju „sa druge strane“.

Na sajtu Velikih priča i u podkastu Najopasniji rezultat redovno možete čitati i slušati jednog od najboljih fudbalskih analitičara i novinara iz onoga što se zove „region“ ili „ovaj prostor“. U aktuelnoj epizodi Najopasnije rezultat Mihovil Topić do detalja razlaže spomenuta pitanja na drugačiji način od onog na koji smo navikli u kafanskim pričama i kafanskim analizama po televizijama.

Topić smatra da je neophodno da Srbija preleži dečije bolesti koje je Hrvatska već preležala u periodu od 2013. do 2018, i da joj je potrebna samo jedna utakmica u kojoj će sve da “klikne”.

“Vratimo se u 2013. i grupu u kojoj Hrvatska igra sa Srbijom, Škotskom i Blegijom. Hrvatska prvo gubi od Belgije kod kuće, iako joj treba remi da bi prošla, potom gubi i od Škotske u gostima. Nije ni blizu rezultata koji joj treba. Totalno pomračenje, iako je to Hrvatska s Modrićem, Mandžukićem, Srnom, Ćorlukom, većinom igrača koji su izneli Svetsko prvenstvo 2018. Dobro, kasnije su se preko Islanda nekako dokopali Brazila i Mundijala 2014. U prvom kolu protiv Brazila se vidi da Hrvatska može ali gubi, drugo kolo Kamerun, tu se Kamerun sam upucao u nogu, a u trećem kolu igraš protiv Meksika za prolazak dalje, i znaš šta se u drugom poluvremenu dogodi? Neko isključi struju. Isto mučenje i pomračenja na Evropskom 2016. Pobediš Španjolsku, pa budeš bolji od Portugala i znaš šta se desi? Neko isključi struju“, objašnjava Topić.

On tim „neko isključi struju“ aludira na ono što se Srbiji događa godinama, a što je posebno upadljivo od kada je Dragan Stojković selektor. Piksi je podigao letvicu očekivanja i svojim stavom i pobedama protiv Portugala i Norveške, a onda se tim vratio na staro.

Neko samo „isključi struju“.

Protiv Kameruna na 3:1 kada odbrana stoji na 50 metara od gola.

Protiv Mađarske kada se prime dva gola za dva minuta. Ili kada ih Orlovi pregaze i izgube.

Protiv Crne Gore kada posle slobodnog udarca na protivničkoj polovini jedini igrač koji trči da zatvori jeste Dušan Tadić koji je slobodan udarac i izvodio.

Isključenje struje. Pad sistema.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Najopasniji rezultat (@najopasnijirezultat)

A kako je Hrvatska uspela da prebrodi te dečije bolesti? Dve stvari koje je Zlatko Dalić uradio otkako je 2017. došao na mesto selektora Hrvatske od presudnog su značaja za odgovor na ovo pitanje. PRvo, on je odabrao svoje igrače ostao pri tom izboru, ulio im poverenje i samopouzdanje. Luka Modrić je kapiten, i sve ostalo biće podređeno njemu.  Na ostalim pozicijama igraju najbolji igrači koje Hrvatska ima.

„Je li to Strinić na ljevom beku? Jeste. Onda igra Strinić. Bez filozofije“, objašnjava Topić.

Druga bitna stvar kod Dalića je to što je ostao rivržen idejala relacionizma. Postoje disciplina i hijerarhija u ekipi, i neka pravila koja se jednostavno bespogovorno moraju poštovati, ali postoji i prijateljska, domaća atmosfera u timu.

“Kada pogledaš stručni stožer Hrvatske reprezentacije – pitanje je koliko je on stručan i koliko je stožer, ali okej. Pogledaj ko je u tom stožeru. Ti vidiš da on ima tri trenera za golmane, isto koliko i samih golmana. Kad se Subašić penzionisao, postao je pomoćni trener, a isto je bilo i sa Ćorlukom i sa Mandžukićem, koji pritom ni nema licencu i koji nije ni psa vodio na pišanje a kamoli da je vodio neku fudbalsku ekipu. A šta je Dalić dobio zauzvrat kada ih je okupio oko sebe? Dobio je poverenje igrača, i to da oni sada preuzimaju odgovornost na sebe.

Uroš Jovičić, izvršni urednik Nedeljnika, Velikih priča i „domaćin“ Najopasnijeg rezultata, smatra da Srbija ima kapacitete uradi isto što je i Hrvatska uradila u tom organizacionom smislu i postavljanju jasnih pravila i dobrih odnosa, ali i da je problem to što njeni selektori oduvek boluju od toga da svi “veliki igrači” moraju da budu zadovoljeni. Tako se ne zna da li se igra sa dva špica – i ko bi trebalo da dobije prednost ako ne – i da li se u zadnjoj liniji igra sa tri ili četiri ili pet igrača. Svi imaju neku teoriju, samo nema kontinuiteta ni u čemu.

Još jedan od problema jeste to što u stručnom štabu Srbije nema “ambasadora” kakvih ima u štabu Hrvatske, nema ljudi koji bi povukli Piksija za rukav i rekli “ovo ne ide”.

“Mislim da se golim okom može videti da Piksi nema ljude koji bi mu prišli u 35. minutu i rekli “moramo da promenimo nešto”. Čak i kada priđu i kažu mu to, deluje kao da ne znaju šta bi trebalo da se promeni.”