Adenokarcinom pankreasa je jedan od najčešćih i najagresivnijih maligniteta, i danas ostaje primer bolesti sa brzim razvojem kliničke slike i lošom prognozom. Na globalnom nivou, zauzima dvanaesto mesto po učestalosti i sedmo po smrtnosti. Ova statistika još više izaziva zabrinutost ako se zna da je u Evropi i Severnoj Americi karcinom pankreasa češći nego u drugim delovima sveta. U Srbiji je 2021.godine, registrovano 1566 obolelih, od čega je 860 muškaraca. Te godine od karcinoma pankreasa umrlo je 595 muškaraca i 562 žene, što ovaj maligni tumor svrstava na visoko četvrto mesto po smrtnosti od raka u našoj zemlji. Svetske stastistike govore već više decenija da je petogodišnje preživljavanje od ove bolesti svega do deset procenata.
Trendovi oboljevanja u svetu i kod nas su takvi da se predpostavlja da će do 2040.godine biti za preko 40 posto više ovih karcinoma, uglavnom kod populacije u osmoj i devetoj deceniji života.
Kako ovaj organ ima dva svoja funkcionalna dela, egzokrini ( učestvuje u varenju hrane) i endokrini (sekrecija hormona), i tumori pankreasa mogu biti tumori egzokrinog i endokrinog pankreasa.
Tumori ezgokrinog dela pankreasa su mnogo češći, njima pripada više od 95% svih tumora pankreasa, a više od 90% su duktalni adenokarcinomi. Najčešće se javljaju u predelu glave pankreasa, dva puta su češći kod muškaraca, incidenca raste posle 50.godine, najčešći su u 70-tim godinama života. Ljudi koji puše imaju oko dva puta veći rizik od raka pankreasa nego nepušači. Ostali faktori rizika uključuju dijabetes tipa 2, višak telesne težine, porodičnu istoriju raka pankreasa i ličnu istoriju hroničnog pankreatitisa. Rizik je takođe povećan među ljudima sa određenim genetskim sindromima (npr. Linčov sindrom) i naslednim mutacijama (npr. u BRCA1 ili BRCA2 genima). Teška konzumacija alkohola može povećati rizik od oboljevanja. Do skoro nije bilo preporuka za skrining, odnosno redovne radiološke preglede kod pacijenata koji mogu biti pod povećanim rizikom, ukoliko su takve osobe bez tegoba. Poslednih godina se savetuje genetsko savetovanje, kod pacijenata sa porodičnom istorijom karcinoma pankreasa.
Adenokarcinom pankreasa je zaista podmukla bolest, jer se u trenutku postavljanja dijagnoze oko 85-90% pacijenata bolest već proširila, bilo lokalno i regionalno, bilo metastatski. Čak i kod onog malog broja bolesnika, gde se bolest otkrije u stadijumu kada je lokalizovana samo na pankreas, prognoza je loša, omogućavajući duže preživljavanje samo kod oko 20% operisanih. Prvi simptomi, kod većine bolesnika, su bol u trbuhu, često pojasnog tipa, i znatni, brzi gubitak u težini. Bol u gornjim partijama trbuha je obično jak, slabi pri naginjanju napred. Pregledom pacijenta može se naći bolna osetljivost u trbuhu, uvećanje jetre, neretko žutilo kože i beonjača ( naglo nastala, ova opstruktivna žutica može biti znak tumora glave pankreasa ili okolnih žučnih struktura). U kliničkoj slici može, medjutim, postojati samo jedan ili dva od ovih simptoma i znakova.
Skener (CT) trbuha je dijagnostička metoda koja će otkriti postojanje tumora pankreasa u najvećem broju slučajeva. Od pomoći za procenu operabilnosti može biti i endoskopski ultrazvuk, a definitivna, histopatološka dijagnoza, može se postaviti i iglenom biopsijom, vodjenom ultrazvukom ili CT pregledom. Tumorski markeri nisu dovoljno specifični, ali se najčešće nalazi porast vrednosti CA19-9. Od laboratorijskih nalaza, mogu se pre svih drugih, naći povećane vrednosti glikemije, a u kasnijem toku i ukupnog bilirubina i alkalne fosfataze.
Lečenje zavisi od stadijuma bolesti u kojem je otkrivena, kao i od opšteg stanja bolesnika. Parcijalna pankreatektomija, ili, mnogo češće, pankreatikoduodenektomija, tzv. Whipleova operacija, je jedini postupak koji može dovesti do izlečenja bolesnika, ali operacija je izvodljiva kod svega 10-15% obolelih, onih sa bolešću lokalizovanom na pankreas, a petogodišnje preživljavanje ovih bolesnika je oko 20%. Hemioterapija se može kombinovati sa radioterapijom u lečenju lokalno odmaklog karcinoma pankreasa, a samo hemioterapija je rezervisana za metastatsku bolest. Vrstu lečenja odredjuje multidisciplinarni tim, koji mora imati abdominalnog hirurga, internističkog onkologa, radijacionog onkologa, patologa, radiologa, po potrebi i gastroenterologa, kao i stručnjake za suportivnu terapiju u onkologiji.
I poslednjih godina ima mnogo kliničkih studija koje pokušavaju da hemioterapijom poprave rezultate lečenja, i u loko-regionalnoj i u metastatskoj bolesti. Odredjeni napredak je postignut, ali veliki napredak u istraživanju biologije ovog tumora tek čeka da bude klinički upotrebljiv: za sada nema mnogo uspeha u primeni biološke, molekularno ciljane terapije ili imunoterapije. Ipak, optimizam sada postoji u nastojanjima da se bolest otkrije u što ranijem stadijumu, da se interveniše hemioterapijom, sa ili bez radioterapije, i da se što veći procenta pacijenata osposobi za operativno lečenje – resekciju primarnog tumora, i okolnih limfnih čvorova.
