Kada je katarski emir Tamim bin Hamid al Tani 12. oktobra posetio Berlin, njegovi razgovori s predsednikom Frank-Valterom Štajnmajerom i kancelarom Olafom Šolcom izazvali su pažnju javnosti, ali i kritike. Hamasov teroristički napad na Izrael dogodio se samo pet dana pre toga, a Katar je, kako se smatra, bio i ostao blizak saveznik te terorističke organizacije, prenosi DW.
Ali, Katar je i tada intenzivno radio na postizanju sporazuma o oslobađanju talaca koje je oteo Hamas – s ciljem da spreči kopnenu ofanzivu izraelske vojske u Pojasu Gaze.
Ono što se početkom oktobra odigravalo u najstrožoj tajnosti, sada su do detalja – doduše anonimno – opisali visoki zvaničnici američke vlade za nekoliko novinskih agencija i listova, među kojima je i „Njujork tajms“. Medijski izveštaji uglavnom se podudaraju.
Inicijativa stigla iz Katara
Prema tim izveštajima, Katar je ubrzo nakon terorističkog napada kontaktirao SAD i pružio im informacije o taocima. Katar je izrazio uverenje da bi mogao da postigne dogovor o njihovom oslobađanju i zatražio od SAD da formiraju mali tim koji će direktno pregovarati s Izraelcima i Hamasom. Iz novinskih izveštaja se ne vidi kada je tačno upućen taj zahtev.
Džejk Saliven, američki savetnik za nacionalnu bezbednost, delegirao je taj zadatak Bretu Mekgurku, koordinatoru za Bliski istok Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i pravnom savetniku Džošui Gelceru. Stvar je bila toliko tajna da druge američke bezbednosne službe u početku u to nisu bile uključene.
Svakodnevni razgovori
Tim je započeo s intenzivnim komunikacijama. Mekgurk je svakodnevno razgovarao s emirom Al Tanijem, a Saliven sa bliskim savetnicima izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Predsednik Bajden se više puta i lično uključivao u razgovore i redovno telefonirao sa Al Tanijem.
Agencija AP piše da je već 12. oktobra postojao početni predlog za razmenu, dakle na dan posete Al Tanija Nemačkoj. On je, međutim, bio veoma dalekosežan i predviđao je oslobađanje svih izraelskih talaca u zamenu za oslobađanje svih palestinskih žena iz izraelskih zatvora. Izrael je to odbio, ali to je ipak bio početak.
Nakon razgovora s rođacima talaca 13. oktobra, Bajden je pojačao svoje napore. Jer, ono što su mu ispričali rođaci, bilo je jedno od najuznemirujućih iskustava tokom njegovog mandata na mestu predsednika, preneo je „Njujork tajms“. Bajden je 18. oktobra odleteo u Izrael da se sretne s Netanjahuom kako bi razgovarali o humanitarnoj pomoći Pojasu Gaze – a i načinima da se olakša oslobađanje talaca.
Prvi test sporazuma i obaveza koje iz njega proističu bilo je oslobađanje dve Amerikanke 20. oktobra. Egipat je takođe bio uključen u pregovore. Tri dana kasnije, Hamas je oslobodio ta dva izraelska taoca.
SAD su to videle kao dokaz da bi preko Katara mogao da se postigne održiv sporazum s Hamasom o oslobađanju velikog broja otetih.
Nastavak, uprkos kopnenoj ofanzivi
Tih dana porasla je i učestalost telefonskih razgovora Bajdena i Netanjahua. Šef CIA Vilijam Džej Berns i šef Mosada David Barnea sada su takođe bili uključeni u dogovore.
U tom trenutku, Hamas je pokušavao da spreči kopnenu invaziju izraelske vojske obećavajući veliki dogovor u vezi talaca. Izraelska vlada je, međutim, imala ozbiljne sumnje u ponudu Hamasa i krajem oktobra ipak je pokrenula operaciju. Bez obzira na to, pregovori između SAD, Izraela, Katara i Egipta su nastavljeni.
Teška komunikacija
U nedeljama koje su usledile, neprestano su razmenjivani novi predlozi i zahtevi. Bio je to dugotrajan i „bolno spor proces“, preneo je TV-kanal Al Džazira. Komunikacija je, naime, bila komplikovana: poruke su do Pojasa Gaze išle preko Dohe ili Kaira i odatle nazad, do Izraela i SAD.
Prema izveštajima, kamen spoticanja bilo je to što je Hamas najavio da bi brojni taoci trebalo da budu oslobođeni, ali nije naveo i konkretna imena. A izraelska vlada je baš na tome insistirala. Nakon što su Berns, Barnea i Al Tani razgovarali u Dohi, Bajden je konačno pozvao emira da snažno podrži taj izraelski zahtev. „Dosta je bilo“, rekao je emiru, kako piše „Njujork tajms“.
Ali, i Netanjahu je morao da bude pritisnut. Kada je Hamas konačno podneo spisak sa 50 imena, izraelski premijer je navodno insistirao da bi više od 50 talaca trebalo da bude oslobođeno. Posle telefonskog razgovora s predsednikom SAD, Netanjahu je popustio.
Poslednja šansa
U međuvremenu su izraelske jedinice nastavile da napreduju u Pojasu Gaze. Ulazak izraelskih vojnika u bolnicu Al Šifa u gradu Gaza još jednom je ugrozio pregovore. Hamas je prekinuo razgovore i zahtevao da vojnici odmah napuste zgradu, ali Izrael je to odbio i ujedno obećao da će bolnica ostati funkcionalna, uprkos tome što su tamo bili njegovi vojnici.
Razgovori su se ipak nastavili. Bajden je pozvao Al Tanija sa samita ASEAN-a u San Francisku sredinom novembra kako bi mu jasno stavio do znanja da vreme ističe i da je ovo „poslednja šansa“. Hamas je navodno u to vreme insistirao na petodnevnom prekidu vatre, dok je Izrael bio spreman za pauzu od samo četiri dana.
U danima koji su usledili, Mekgurk je nastavio da razgovara u Kataru i Egiptu, i u to vreme je postepeno finalizovano sve više detalja sporazuma. Fokus je sada bio na oslobađanju žena i dece, oslobađanju palestinskih zatvorenika, na koracima u različitim fazama razmene i razmerama prekida vatre.
Proboj
Konačno, 19. novembra stigla je vest iz Pojasa Gaze da je Hamas u principu prihvatio predlog.
Sporazum se postepeno primenjuje od 24. novembra. Zasluge za to posmatrači pripisuju velikoj ličnoj posvećenosti onih koji su u pozadini bili uključeni u taj ogroman međunarodni pritisak. To dodatno pojačava ulogu Katara u regionu i istovremeno pokazuje koliko je uticaj SAD na Bliskom istoku neophodan.