Кada sam imala 16 godina, u uzrastu kada je mladom čoveku preko potrebna ideja u kojoj se može pronaći i s kojom se može identifikovati, pročitala sam autobiografiju reditelja Luisa Bunjuela „Moj poslednji uzdah“. Bunjuelovi opisi druženja sa Salvadorom Dalijem, Frederikom Garsijom Lorkom i drugim nadrealistima, njihovi razgovori i shvatanje umetnosti i života za mene su bili uzbudljiviji od svih fantastičnih likova i njihovih doživljaja prikazanih u književnosti.
„Кad bi mi rekli: ostaje ti dvadest godina života, šta želiš da radiš u toku 24 sata svakog dana koji ti je ostao? Ja bih odgovorio“, kaže u toj knjizi Bunjuel, „dajte mi 2 sata aktivnog života i 22 sata snova, pod uslovom da mogu da ih se setim – jer san postoji jedino u sećanju.“
„Andaluzijski pas“, prvi Bunjuelov film, rođen je iz susreta dva sna – Bunjuelovog i Dalijevog. Za nadrealiste je od suštinske važnosti bilo upoznavanje sa najdubljim delovima svoje ličnosti, a do ovih iracionalnih predela dolazi se kopanjem kroz slojeve svojih snova. Scenario za „Andaluzisjkog psa“ nastao je tako što je bilo zabranjeno pratiti zakone racionalnog i logičnog, trebalo je „otvoriti sva vrata iracionalnom, prihvatiti samo one slike koje nas zaprepašćuju, ne tražeći da saznamo zašto.“ Čitalac koji ima 16 godina ne može se odupreti pozivu da i sam, baš kao nadrealisti, svakodnevno pravi sopstvene liste ZA i PROTIV, da se prema svetu odnosi prateći svoj unutrašnji glas i dajući pravo tom glasu da se izjasni i da presudi u donošenju odluka.
Sebe treba naučiti introspekciji. Važno je svakodnevno zavirivati u svoju iracionalnu unutrašnjost, zahteve okoline preispitivati merama sopstvenih potreba i načela i stalno se preslišavati živimo li u skladu s onim o čemu sanjamo i što nam je važno. Neke od odgovara na ove zadatke nudi Bunjuelov „Moj poslednji uzdah“.
Film Gorana Markovića „Majstori, majstori“ gledala sam bezbroj puta, ali sigurno ne onako kao ostali ljubitelji filma, jer i posle dvocifrenog broja gledanja, ne bih bila sposobna da ga prepričam. Snimljen je 1980. godine u mojoj osnovnoj školi. Moji školski drugovi i ja bili smo statisti u tom filmu. Glumili smo sami sebe – učenike te škole. Sa svojim školskim drugaricama, u stvarnom i filmskom školskom horu, pevala sam pesmu „Кevo“, na priredbi upriličenoj povodom odlaska u penziju školske čistačice, glavne junakinje filma. Nikada nisam uspela da odgledam događaje koji su prikazani u prvom planu toga filma jer mi je pažnja oduvek bila potpuno prikovana za drugi plan, za pozadinu. Evo nekoliko primera. Dok glavni junaci filma u holu škole izgovaraju legendarne dijaloge iz scenarija, moju pažnju privlače učenici koji trče oko njih. Prepoznajem njihovu odeću, sećam se njihovih imena, vraćam se u detinjstvo. Nastavnici-glumci ulaze u zbornicu, a ja osećam ogromnu radoznalost i zadovoljstvo što ću konačno videti kako iznutra izgleda to „sveto mesto“ koje i danas u meni izaziva strahopoštovanje. Dok Aleksandar Berček ostvaruje svoju životnu rolu glumeći pijanog nastavnika koji izgovoara stihove pesme „Majstori u kući“, meni se u nozdrve vraća miris trpezarije u kojoj je snimljena ta scena, ukus čaja iz metalnih šolja koji je bio obavezan pratilac bezukusne školske užine koju smo jeli u toj prostoriji. Bogdan Diklić glumi inspektora i zapisuje nešto u svoj notes, a ja netremice gledam u svoj crtež trojanskog konja koji se nalazi na panou iza njega, a prepoznajem i druge crteže koje je naša nastavnica Likovnog izložila kao najbolje.
Mnoge pojave imaju više dimenzija, a mi obično uspevamo da proniknemo samo u onu najupadljiviju, koju nam drugi serviraju kao najvažniju. Ceo jedan život odvija se, međutim, i u pozdaini, u drugom planu. U različitim životnim situacijama pomislim na ovo iskustvo koje sam stekla gledajući „Majstore“ i zapitam se ima li pojava o kojoj razmišljam još neke dimenzije koje su mi promakle jer sam, možda, bila usredsređena na jednu, i to obično onu koju mi je neki „reditelj“ učinio najvažnijom.
****
Život prolazi i kako se starost približava, treba pronaći utehu i ohrabrenje. Pronašla sam je u slikama Ratka Lalića. Кada je ovaj veliki slikar letos preminuo, imala sam potrebu da sebi objasnim zbog čega mi toliko znače usahli suncokreti na njegovim slikama.
Tekst je objavljen u Politici, a ovo je odlomak:
Pogled Ratka Lalića lutao je ka pojavama koje je samo on u prirodi mogao da primeti, proživi, učini ih lepim i nauči nas njihovim vrednostima. Misao i srce vezivao je za zaveli suncokret, zaboravljenu sasušenu grančicu, busen zemlje pored puta, požutelu strnjiku, isprepleteno šiblje, napušteno gnezdo gavrana, sasušene travčice koje izviruju iz snegom prekrivene crnice. Кoliko ljubavi prema životu ima u umetniku koji daje pravo na lepotu prizorima koji u stvarnom svetu ispunjavaju dušu tugom i podsećaju na neumitnu prolaznost, na smežuravanje nadanja, na usahnulost svega u šta se verovalo, na sumornu najavu kraja koji neminovno dolazi. Lako je voleti gizdave, sazrele suncokrete ponosito okrenute ka nebu, zlatnih latica i kočopernih stabljiki, ali Lalić je odao počast usahlim suncokretima, pognutim i umornim, pocrnelim i nemoćnim. Naučio nas je da razumemo i saživimo se sa njihovim opuštenim, tankim vratovima koji jedva drže izobličene, beživotne glave, upoznao nas je sa lepotom svega u prirodi, u svim etapama nestajanja, pokazao nam je da je ružno neprivlačno samo iz jedne perspektive, a ako mu se pristupi s razumevanjem i iskrenom dobrotom, osvojiće nas dubinom svoje estetike, zasnovane na slojevima stvarnog, proživljenog i natoloženog, iskrenog i bolnog, suočenog sa konačnošću.
Lepota nije svojstvo samo onoga što je nesumnjivo lepo. Treba širom otvoriti oči i pažljivo posmatrati. Svaki čovek, svako životno doba, svaka pojava sadrži sopstvene zakonitosti lepote. Treba ih razumeti. Ratko Lalić poručuje kroz svoje slike da je lepota nepresušna, bezgranična i da je ima u svemu.
Tagovi
