Porodice ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“: „Potrebno je da država donese odluke koje će sprečiti dalje traumatizovanje žrtava“

Jutros u 8:40 ispred škole u kojoj je izvršen masakr 3. maja 2023. okupile su se porodice ubijenih, roditelji dece koja i dalje pohađaju školu “Vladislav Ribnikar”, roditelji dece koja su se ispisala iz škole i građani koji su došli da iskažu svoju podršku.

Simboličnom šetnjom do zgrade Vlade Republike Srbije iskazano je nezadovoljstvo što ni posle skoro sedam meseci od jednog od najvećih zločina nema adekvatnih odgovora na brojna pitanja koja su do sada upućivana nadležnim organima, a koja se tiču odgovornosti za propuste koji su omogućili da zločinac ubije devet učenika i čuvara. Za propuste koji su se dogodili nakon zločina. Za javno pokazivanje spiska dece koji je napravio počinilac zločina u planiranju ubistava. Za odluku da se već 10. maja nastavi sa redovnom nastavom na mestu zločina i time u potpunosti razori zajednica.

Ko je odgovoran? Ko je odgovoran za propuste koji su doveli da drugog masakra u Duboni i Malom Orašju i za nedostatak podrške tamošnjim porodicama i ranjenoj deci? Ko je odgovoran za tragediju nakon tragedija?

Ni posle skoro sedam meseci, još uvek ne postoji jasna odluka kojom će se nedvosmisleno garantovati formiranje Memorijala. Nedostatak takve odluke dovodi do brojnih novih, mučnih polarizacija nakon masovnih ubistava. Umesto da roditelji ubijene dece u svojoj boli dobiju svu solidarnost i empatiju, skoro svakodnevno ih povređuju zato što država nije preuzela odgovornost za događanja  u samoj školi. Time je ostavljen prostor za konstantnu novu traumatizaciju porodica žrtava. Nečinjenjem države dat je prostor za neosnovane  optužbe roditelja koji se ne slažu sa idejom nastanka Memorijala za društvo, kao i za tabloidni medijski narativ koji se mesecima senzacionalistički  fokusira na masovne ubice.

Od predstavnika vlasti se očekuje da pored analize, sistemskih izmena i odgovornosti za propuste, odmah donesu odluke koje će sprečiti dalju traumatizaciju, ne samo roditelja ubijene i ranjene dece, njihovih porodica i prijatelja, nego i dece i njihovih roditelja, nastavnika, koji žele da se školovanje odvija bez novih polarizacija, podela, povreda i uvreda.

Država mora da omogući potpunu participaciju predstavnika roditelja u svim organima škole i to treba da čini na osnovu odluka, a ne putem preporuka koje se ne uvažavaju.

Memorijal nije samo mesto sećanja, pomena i opomene. Memorijal treba da bude mesto gde će da se uče i razumeju moralne dužnosti i osećaj odgovornosti, koji su u društvu potisnuti, što je dovelo do ekstremnog ponašanja pojedinaca 3. i 4. maja. Da bi Memorijal imao nacionalni i međunarodni značaj, pošto su tih dimenzija i ovdašnji zločini, radi primera moramo ustanoviti praksu reagovanja kada je zločin počinjen. U tom procesu je ključna uloga države. Vidljivo je da i pored formiranja brojnih tela, do ovog trenutka nije proradila osmišljena sistemska akcija podrške nakon masovnih tragedija.

Zbog toga je neophodna ozbiljna analiza svih propusta, redefinisanje, novi početak koji treba da spreči retraumatizaciju, ali i da ispravi nepravde počinjene usled neadekvatne sistemske podrške žrtvama, njihovim porodicama i zajednicama koje su pogođene zločinima, tako da više niko nikada ne prolazi kroz sve kroz šta prolaze porodice ubijenih u masakrima 3. i 4. maja ove godine.