Vučić očigledno nema mnogo poverenja u domete svojih potčinjenih, pa ih skoro i ne pušta u kampanju koja je gotovo kompletna na njegovim plećima. Čak je, apsurdno, Vučić gazeći sve principe ograničavanja funkcionerske kampanje, u svom slučaju, tu funkcionersku kampanju nametnuo potčinjenima. Pa tako, Ana Brnabić ide da rešava probleme sa paorima, ali kao funkcionerka, pa ne sme da uvlači SNS u tu muku. Apsolutna dominacija Vučića, i njegovo medijsko multiplikovanje, kao da je agent Smit iz „Matriksa“, stvorili su utisak da su ovo u stvari predsednički izbori. S druge strane, utisak je da je prava opoziciona lista ProGlas, a da je „Srbija protiv nasilja“, obrnuto, podrška ProGlasu. Što i nije loše marketinški. ProGlas je neka sinteza G17 i „Otpora“. Danas je teško objasniti nekadašnju popularnost pesmice „Veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana“, ali pred Peti oktobar, odnosno izbore 24. septembra 2000. ekspertska G17 i mladalački „Otpor„, u jednom trenutku pojačan čak i Dobricom Ćosićem (brzo se iščlanio razočaran jer su ovi primali lovu sa Zapada), impregnirali su opoziciju i pomogli njenoj homogenizaciji i akcionom jedinstvu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
