Svedoci smo sve prisutnijeg koncepta ličnog razvoja, traganja bez kraja za odgovorima i iskustvima. Polazim od aksioma da je život učenje, za mene je to premisa koja se ne dokazuje. Celoživotno učenje je jedna od mojih najvećih vrednosti i dišem tu vrednost punim plućima. Ona me je i dovela do identiteta edukatora, trenera ili kouča, kako god nazvali tu ulogu, svrha je jedna – uzeti i dati, tačnije podeliti znanje, uvide i sumnje. Na tom putu svakodnevno srećem ljude koji istražuju, čitaju, preispituju, pokušavaju, greše, zaključuju i rastu. Svi oni nepogrešivo imaju jedno zajedničko pitanje – „Šta ću ja ovde, gde je moje mesto, koji je smisao života, koja je moja svrha?“ Čini mi se, više nego ikada ljudi su zbunjeni.
Tragajući, razvijanjem racionalnog u sebi, čovek se sve manje zadovoljava odgovorima u religijskim okvirima, a novih univerzalnih okvira na žalost, ili na sreću nema. Vrednosni sistemi koje smo poznavali su uzdrmani, a novi nisu ustoličeni. Usled takvih okolnosti čoveku nije preostalo drugo do da smisao i svrhu svoga postojanja potraži u samom sebi. Verujem da iz tog razloga na svojim edukacijama sve više srećem ljude svesne da smo mi ti koji nosimo odgovornost za svoj život i da smo mi ti koji mu svojim činjenjem dajemo smisao, ili ga pak obesmišljavamo. Jer, kako i sam Viktor Frankl tvrdi u svom čuvenom delu „Zašto se niste ubili“, smisao i jeste stvar individue i pojedinca. Dati smisao svom životu zadatak je svakoga od nas, a biti u stanju da čak i u sopstvenoj patnji nađemo smisao jeste umetnost življenja. No, ako toliko ljudi traga za smislom, logično je da ga i pronađu, i da se samim tim broj ovih neumornih tragača smanjuje. Iz iskustva kažem da nije tako. Jer kao i sam čovek, smisao je dinamička i promenljiva kategorija. Poput pokretne mete, kako se mi sami menjamo, iznova i iznova transformiše se i izmiče nam i naša svrha. Toliko, da počinjem da verujem da je upravo ta potraga razlog našeg ovozemaljskog puta.
Za mene, i ljude koje sam imala prilike da učim, od kojih sam i sama učila, treninzi ličnog razvoja su način da se držimo u korak sa ovom neupitnom migracijom duha. Postoje i mnogi drugi načini da to činimo, i ja iz svakog svog identiteta i uloge: edukatorke, majke, spisateljice, menadžerke i kouča – podržavam rad na sebi, razvoj i traganje kroz sve metode u kojima ljudi nađu svrsishodnost i odgovore na pitanja koja se pred njima javljaju.