„Očevi osnivači se prevrću u grobu…“: Trampa optužuju da je udario u samu srž američke politike. I zato mu preti impičment…

Iako se u Americi mnogi spore – a ta linija podele uglavnom je na liniji demokrate-republikanci – da li je predsednik Donald Tramp zbog pokušaja da iskamči pomoć od Ukrajine u dekredibilizaciji svog političkog rivala Džoa Bajdena u zamenu za finansijsku pomoć bivšoj sovjetskoj zemlji zaista zaslužio impičment, izvesno je da i ako nije bilo direktnog quid pro quo, čega se mnogi drže, Tramp jeste prekršio jedan od osnovnih principa na kojima počivaju Sjedinjene Američke Države: dozvolio je uplitanje stranog faktora.

Trampova borba za politički opstanak ispitaće gde su granice saradnje prvog čoveka SAD – ne samo Trampa, već i svakog narednog predsednika – sa drugim zemljama, piše Njujork tajms. Tramp je i po tome jedinstven; rasprave o impičmentu Endrua Džonsona, Ričarda Niksona i Bila Klintona nisu se vodile oko saradnje sa stranim faktorom kako bi se ostvarili lični, a ne nacionalni politički interesi.

Tvorci američkog ustava izvesno nisu mogli ni da sanjaju da će se borba za impičment voditi u 280 karaktera, pošto je Tviter i dalje Trampova osnovna platforma komunikacije i obračunavanja sa neistomišljenicima i pristalicama, ali su u suštini predvideli da bi neki američki predsednik mogao da se lati stranog uticaja da ostvari svoje interese. U prvim godinama republike to je bio jedan od najvećih strahova – da politička klasa slučajno ne zapadne pod uticaj drugih sila.

Tvorci ustava su vrlo eskplicitno u klauzuli naveli da predsedniku niti bilo kom drugom izabranom zvaničniku nije dozvoljeno da primi novac ili bilo kakav drugi poklon od stranih sila, makar ne bez dozvole Kongresa.

Ta klauzula je bila maltene zaboravljena, to je bilo nešto što se podrazumevalo i nikad se nije dovodilo u pitanje sve dok Tramp nije izabran za predsednika sa svojim vilama i „rizortima“ čiji su pokrovitelji neretko šeici sa Bliskog istoka.

Takođe, incident sa Ukrajinom Trampu nije prvi ovakav. Iako je Robert Muler istragom utvrdio da nema dovoljno dokaza da bi se ustanovila kriminalna zavera između Trampa i Rusije za vreme predsedničke kampanje 2016. godine, daleko od toga da su svi uvereni da je to potpuna istina, pošto je kontakata između Trampovih saradnika i Rusije, kako je Muler i dokumentovao, i te kako bilo. Možda je Tramp tada izbegao impičment, ali je ova istraga definitivno udarila temelj aktuelnom pokušaju opoziva koji Predstavnički dom Kongresa SAD nastoji da izvede.

Koncept impičmenta Očevi osnivači preuzeli su od Britanaca podstaknuti upravo strahom od saradnje sa stranim faktorima moći. Delegati koji su se okupili u Filadelfiji 1787. godine sa nastojanjem da pronađu adekvatnu zamenu za disfunkionalni Ugovor o konfederaciji želeli su da stvore jaku izvršnu poziciju, ali ne kralja koji će biti pošteđen odgovornosti. Izazov je bio ustanoviti šta bi moglo da okine najradikalniju meru uklanjanja sa funkcije.

Prvo je usvojena fraza „uklanjanje opozivom i osuda za zanemarivanje dužnosti“, ali ona nije bila dovoljno precizna, pa se posle raznih predloga i pregovora došlo do klauzule koja omogućava Kongresu da impičuje predsednika „za izdaju ili mito“. Trebalo je, međutim, obuhvatiti i prekršaje koji se ne mogu tretirtai kao izdaja i otuda je po predlogu Džordža Mejsona iz Virdžinije prihvaćena fraza „other high crimes and misdemeanors“ koja doslovno znači – druga krupna krivična dela i prestupi.

Amerikanci su nakon toga polemisali šta se kvalifikuje kao „krupno krivično delo“, a ustavotvorci su na umu imali upravo saradnju sa stranim faktorima moći. Tokom raifikovanja ustava Virdžinije, Edmund Rendolf je impičment povezao sa stranim finansijskim sredstvima, navevši da predsednik „može biti opozvan“ ukiliko se otkrije da je primio novac od stranih sila. Drugi su predlagali da se i laganje Senata o informacijama u vezi sa stranim sporazumima i dogovorima kvalifikuje za impičment.

Jedini impičement u istoriji Amerike nalik aktuelnom bio je opoziv senatora Vilijama Blaunta koji je 1787. godine optužen da je sarađivao sa Britanijom. Dom ga je impičovao, ali je Blaunt pobeogao iz Vašingtona, pa je Senat odlučio da ga razreši svih dužnosti umesto da mu sudi.

Kongres i čitava Amerika sada će, 232 godine kasnije, ponovo morati da se suoče sa pitanjem gde su granice između nacionalnih i ličnih političkih interesa.