Kada je 2022. na Netfliksu izašao „Na zapadu ništa novo“, mnogi su se podsetili kako je zapravo originalni naziv čuvenog dela – „All quiet on the western front“. Nakon izbora u Srbiji održanih u decembru 2023. godine, aktuelnom političkom kontekstu bi pogodovao mnogo bukvalniji prevod. O tišini na zapadnom (političkom) frontu.
Iako je glasanje koje je održano krajem minule godine već iste večeri dobilo rasplet (neki se nadaju ne i konačan), danas, gotovo tri nedelje nakon zatvaranja biračkih mesta, 17. decembar kao da je bio juče. Sve ono što je pratilo ovaj izborni proces – od prljave kampanje, preko neregularnosti tokom izbornog dana, sve do opozicionih aktivnosti i protesta koji su obeležili poslednje dane stare godine – ponovo je privuklo pažnju svetske javnosti i nateralo diplomate (naročito one sa Zapada koji su nadgledali izborni proces) da se pozabave političkom situacijom u Srbiji u mesecima nakon 17. decembra.
Ili da se ne pozabave.
Upravo su ti posmatrači, svojim izjavama dan nakon izbora odredili na koji način će se Zapad postaviti prema političkoj situaciji u Srbiji. OEBS kome je delegirano da nadgleda izborni dan u Srbiji saopštio je da je glasanje prošlo relativno korektno i da pored zastupljenosti u medijima i prisutnosti predsednika Vučića u kampanji, suštinski nije bilo većih neregularnosti.
Međutim, bilo je i pojedinaca koji su istupali sa odsečnijim stavovima, poput člana Evropskog parlamenta Andreasa Šindera koji je izjavio da su izbori u Srbiji bili daleko od bilo kakvih evropskih standarda i da nikada nije video ništa slično.
Stav Zapada prema Srbiji danas, umnogome je određen upravo proteklim izborima. O tome je za Velike Priče pisao Dejan Jović, objašnjavajući da Zapad svojim pristupom postizbornoj Srbiji izbegava potencijalno novo polje sukoba sa Rusijom, kojoj novo žarište u Evropi samo donosi benefit.
„Vučić je htio Zapadu pokazati da će – ako oni podrže opozicijske proteste – Srbija poboljšati svoje odnose s Moskvom. Zapad, stoga, može birati: ili stati uz opoziciju i otvoriti još jedno polje sukoba s Rusijom (i Kinom, Srbijom i Mađarskom) ili ostati suzdržan kako bi se Vučića pokušalo zadržati na poziciji nominalne neutralnosti i pri politici „četiri stuba“ njene vanjske politike – od kojih su obje doktrine osmišljene za vrijeme Koštunice i Tadića, ali ih je Vučić nastavio i ojačao“, objašnjava Jović za Velike Priče.
Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil saopštio je nekoliko dana nakon izbora da će biti otvoren za saradnju sa novom vladom. Jović u svom tekstu navodi kako iz Hilove perspektive, uzdržanost prema osporavanju izbornih rezultata proizilazi iz paralela koje se mogu povući sa upadom Trampovih pristalica u Kapitol pre tri godine.
„Zapad, koji ni izborima ni protestima zasad ne posvećuje neku posebnu pažnju, primijetio je ovaj potez vlasti u Srbiji, te je ostao suzdržan i prilično hladan prema opozicijskim zahtjevima. Američki ambasador Christopher Hill otišao je i korak dalje – inzistirajući na istraživanju prigovora opozicije, ali i naglašavajući da su napadi na institucije neprihvatljivi. Hill pritom ima na umu proteste koje su podržavatelji Donalda Trumpa organizirali u Washingtonu neposredno pred inauguraciju novog predsjednika, Josepha Bidena. Oni, također, nisu priznavali rezultate izbora i koristili su vrlo sličnu retoriku, premda je ona bila daleko manje logična – jer je Trump bio na vlasti kad je izbore netko navodno pokrao“, piše Jović.
Komplikovan odnos Zapada prema Srbiji dodatno potkrepljuju i nedavna pisanja velikih svetskih medija, koji su u prethodnim danima često komentarisali političko stanje u Srbiji. Što u prvim danima nakon izbora nije bio slučaj. A naročito nije bio takav kontekst.
Nemački nedeljnik Cajt je u tekstu o demonstracijama u Srbiji posle izbora i izbornim manipulacijama istakao da je Vučićeva garancija Briselu da će rešiti pitanje Kosova osnovni razlog zašto se na izborne neregularnosti ćutalo.
„Prema anketama predsednikovoj partiji je u glavnom gradu pretio poraz od opozicionog saveza ‘Srbija protiv nasilja’. To bi bio težak udarac za Vučića, koji je na vlasti od 2012. Kada bi izgubio Beograd, to bi bio početak kraja – tome se nadaju brojni opozicionari, a toga se plašio i sam predsednik. Znao je kako to da spreči“, piše u tom tekstu novinar Ulrih Ladurner.
Autor potom objašnjava da su Srbija i Zapadni Balkan predmet geopolitičke utakmice Rusije i EU, da je Srbija najveća i najvažnija zemlja u tom regionu, ali i da je Brisel neobično tih posle izbora u Srbiji, delom i zbog toga što su još praznici.
„Vučić je u poslednjih deset godina snažno podrio demokratiju svoje zemlje. Štampa je praktično upodobljena, opozicija potkresana. Srpski vlastodržac ne učestvuje u sankcijama EU protiv Rusije. I sada izborne manipulacije. Postavlja se pitanje, kako to Vučiću prolazi?“, pita se autor.
Ladurner navodi da se odgovor mora tražiti u kosovskom konfliktu i u veri Brisela da samo Vučić može da reši te probleme.
„U njemu vide jakog čoveka, koji će objasniti Srbima da je Kosovo nepovratno izgubljeno. Samo nacionalista Vučić može srpskoj naciji objasniti gubitak jedne od ‘njenih’ pokrajina. U Briselu se drže te teorije. Pa se zbog toga drže i Vučića“, piše u tekstu nedeljnika Cajt.
Britanski list Gardijan, ocenio je da Vučić, kog opisuje kao „autokratskog nacionalistu čiji su politički instinkti iskovani u doba Slobodana Miloševića“, koristi svoju moć i uticaj da podstakne razdor na Zapadnom Balkanu, ali da ambicija da se Srbija uvuče u orbitu EU i udalji od ruskog uticaja guši kritike sa Zapada u kompromitujućoj meri.
Osvrćući se na parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore koji su u Srbiji održani 17. decembra, Gardijan navodi da Vučić odbacuje optužbe za izbornu prevaru, da demonstrante naziva „siledžijama“, da tvrdi da Zapad podstiče proteste, i dodaje da kabinet predsednika Srbije nije odgovorio na molbu za komentar.
U uvodniku pod naslovom koji sugeriše da je Srbija „zarobljena država“ koja predstavlja „problem i za Balkan i za EU“, list je naveo da se kršenje demokratskih normi i vladavine prava u Srbiji postepeno ubrzava otkako je SNS preuzela vlast pre više od decenije, kao školski primer procesa zarobljavanja države pod nadzorom predsednika od 2017. godine.
Američki Vašington post ocenio je da „pomirljiva politika“ kojom se dosad SAD odnosio prema predsedniku Aleksandru Vučiću „u nastojanju da ga privoli da zemlju udalji od Rusije sve više deluje kao neuspeh“.
U uredničkom komentaru list podseća da su tokom protekle dve nedelje pripadnici srpske opozicije protestovali zbog onoga što su nezavisni posmatrači ocenili kao masovne nepravilnosti na izborima 17. decembra, a da je 24. decembra policija nasilno razbila demonstracije, dodajući da scene policijskog nasilja nad demonstrantima, nažalost, postaju uobičajene u Srbiji.
Baš poput Gardijana, i Vašington post podvlači tendenciju predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić da za organizovanje demonstracija optuže Zapad. Obraćajući se naciji tokom nereda, Vučić je koristio konspirativnu retoriku, dodajući da su srpske obaveštajne službe znale da opozicija planira pobunu. Mračno je insinuirao da su stranci, ako već nisu nužno saučesnici nereda, na prvu loptu odbacili njegova privatna upozorenja o mogućim neredima i obradovali se destabilizaciji Srbije. Zahvalio je „onim stranim službama“, koje ne samo da su slušale, već su i dale dodatne obaveštajne podatke, pomažući srpskim institucijama da se pripreme za najgore, piše Vašingotn post.
Uz ocenu da je Vučić, jedan od najveštijih političara na Balkanu, sigurno zadovoljan sobom, list navodi da je Rusija snažan talisman u srpskoj politici koji Vučić godinama koristi i da mnogi Srbi osećaju bliskost sa pravoslavnim Rusima i gledaju na Moskvu kao moćnog zaštitnika, posebno zbog toga što je NATO bombardovao Beograd 1999. godine.
Podgrevajući ogorčenost prema navodno nepouzdanom Zapadu i svrstavanjem uz Moskvu, Vučić dobija poene kod nacionalističke većine dok svoje demokratske protivnike opisuje kao marionete stranih interesa. Privatno, međutim, Vučić je više puta uveravao svoje zapadne sagovornike da se bori najbolje što može da svoju neposlušnu naciju približi Evropskoj uniji, „kojoj pripada“, i da je on njihov jedini pouzdan partner, ukazuje se u komentaru.
Bajdenova administracija zasnovala je svoju pomirljivu politiku na testiranju Vučićevih privatnih uveravanja, konstatuje list i dodaje da su u nekoliko opasnih kriza na Kosovu u prethodnoj godini, u koje je Srbija umešala svoje prste, SAD izbegle da previše okrive bilo koju stranu, preferirajući pozivanje na mir.
Nažalost, srpski autokrata vratio je uslugu tako što je nastavio svoju politiku balansiranja. Više puta je odbio da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji, a povremeno je Srbiju još bliže vezivao uz Rusiju, dodaje se.
Nedavni protesti, ocenjuje Vašington post, nisu predstavljali vrstu pretnje nalik na državni udar.
Opozicioni lideri tvrde da su nerede podstaklii provokatori iz redova fudbalskih huligana dajući policiji izgovor da nasilno reaguje. Ali čak i da ta provokacija nije bila režirana, mala grupa demonstranata nije predstavljala opasnost za preuzimanje vlasti, piše list.
Dodajući da su optužbe da Zapad podstiče proteste nerazumne, list ukazuje da je Bajdenova administracija nastavila da se ponaša diplomatski, jedva spominjući navode o izbornim manipulacijama, dok je Vučić iza zatvorenih vrata verovatno uveravao zapadne lidere da je još na njihovoj strani i da je sve samo predstava.
Ali s obzirom na to koliko je malo donela pomirljiva politika, Bajdenova administracija bi trebalo da se zapita da li je vreme da se proba nešto novo, zaključuje se u uredničkom komentaru Vašington posta.
Postupanje zapadnih diplomata, ali i ključnih medija na zapadnoj hemisferi, tako podseća na prve runde boks meča koji bi mogao da potraje sve dok sudije ne budu podvlačile crtu ispod dodeljnih bodova. Ili prebrojanih glasova. U prvim rundama obično se opipava puls.
Sve dok ne sevne jedan zadnji direkt u pleksus, kada deluje da je distanca dovoljna.
Tagovi
